Velebitsko veče na severu Bačke u selu potomaka solunskih dobrovoljaca

U ovom selu kanjiške opštine upriličena je počast precima, u susret stogodišnjici od završetka Velikog rata, jer njihovi dedovi su došli iz Amerike i Rusije da bi branili otadžbinu, a potom su se iz krševite Like naselili na sever Bačke. Ovo je jedna od prvih manifestacija obeležavanja jubileja i prisajedinjenja Vojvodine Srbiji.

Ličke večeri su se pre četiri decenije priređivale u Velebitu, a prema rečima potomaka solunskih dobrovoljaca, predsednice i sekretara MZ Velebit Milice Maljković i Miodraga Đakovića, kao i predsednika Skupštine opštine Kanjiža Miloša Kravića, drago im je da je „Velebitsko ličko veče” pobudilo interesovanje meštana i onih koji su poreklom iz Velebita i žive u drugim mestima. Jednodušni utisak domaćina je da pravog prela nema bez ličkog kupusa sa mesom, koji se i ovog puta našao na trpezi, a takođe i bez izvorne pesme iz starog zavičaja.  

- Mi smo potomci solunskih dobrovoljaca i osećamo potrebu da u njihovu čast obeležavamo stogodišnjicu od pobede u Velikom ratu. Posle Prvog svetskog rata 150 Ličana je ovde naseljeno i osnovalo selo kome su dali ime Velebit da se zna gde su im koreni. Nastojimo da čuvamo uspomene na naše pretke, ličke pesme i običaje - kaže Miodrag Đaković, čiji deda Jovan je jedan od osnivača sela.

Sestre Katarina i Milica Sočin predstavile su se izvođenjem pesama „Kreće se lađa Francuska” i „Tamo daleko”, a glumac Mikica Petronijević iz Beograda je kazivao odlomke iz „Knjige o Milutinu” Danka Popovića i „Plave grobnice” Milutina Bojića.

Domaćin „Velebitske ličke večeri” bio je Dobrivoje Pavlica, sada žitelj Novog Sada, izvođač narodnih ličkih pesama, koji je mnogo uradio na istraživanju, negovanju i očuvanju narodne pesme, običaja, tradicije i identiteta naroda Like i Krajine.

- Lička prela u tradiciji Ličana su još uvek autentična, međutim, kako vreme odmiče ta lička prela gube pomalo svoju izvornost. Naravno, kao i mnoge tradicionalne manifestacije one se stapaju u ovim savremenim tokovima sa nekom drugom civilizacijom koja nam dolazi sa Istoka i sa Zapada. Ali, tamo gde ja nosim program, nastojim da to ličko prelo ima one obrise kako se nekada odvijalo u starom kraju u Lici – kategoričan je Pavlica.

Kustos muzeja Srpska kuća na Krfu Ljubomir Saramandić je potomke Ličana koji su prošli golgotu Velikog rata poveo u svojevrsno hodočašće na Krf, ukazujući na put koji je srpska vojska prošla u vreme Prvog svetskog rata, u najdramatičnijem istorijskom vremenu. Saramandić naglašava da je veoma bitno da ljudi iz Srbije dođu na Krf i posete ne samo Srpsku kuću, već pre svega ostrvo Vido i ostale svetinje koje se nalaze na tom ostrvu.

- Kada sma prvi put došao na Krf, pre skoro dve decenije broj posetilaca je po nekoj proceni bio četiri do pet hiljada, a prošle godine ih je bilo između 30 i 40 hiljada. Nadam se da će u godini velikog jubileja broj posetioca biti sve veći. Posebno je bitno da mladi dolaze na Krf, u periodu kada se formira identitet pojedinca. Nacionalni identitet je deo tog identiteta i mislim da je jako važno doći na takvo jedno mesto. U jednom trenutku taj možda najtragičniji i najdramatičniji deo srpske istorije izazove osećanje bola, međutim istovremeno se pojavi i osećanje ponosa. Zanimljivo je da je grčka reč za bol upravo ponos. U tom istorijskom trenutku je pesnik Milutin Bojić iskazao svoja osećanja i zbirku pesama nazvao „Pesme bola i ponosa”. Moje duboko uverenje je da je bol kratkotrajna, da se oslobađamo tog bremena i da je ponos nešto sa čim se vraćamo obilazeći naše svetinje na Krfu – utisak je Saramandića.

Pavlica je na lička prela u Velebit kod Kanjiže u više navrata dolazio pre četiri decenije, dok je još živeo u Zagrebu. Priseća se da je nastupao u

ličkoj narodnoj nošnji sa poznatim glumcem Đurom Otješanovićem, koji nažalost više nije među živima.

- Tada su lička prela imala potpuno svoju izvornost. Pored Velebita, ličkih večeri ima i u drugim mestima Vojvodine, Beogradu i drugde u Srbiji. Ličko prelo treba da krasi izvorni zavičajni program, praćen zavičajnom izvornom večerom. Ono što meni lično smeta kao čoveku koji 45 godina čuva, ili sam pokušo sačuvati tradiciju naših ličkih običaja da mnogi organizatori ličko prelo podvedu na večeru sa programom u kome malo ima izvorne pesme i muzike, odnosno običaja koji se nekad upražnjavao u starom kraju, u kršnoj Lici, koju u zadnje vreme volim nazivati Teslinom Likom – kaže Pavlica koji je 1976. godine u zagrebačkom „Jugotonu” snimio Ličko prelo koje se dva puta pozlatilo, a ove godine namerava da upravo u Velebitu za PGP RTS snimi video zapis Ličko prelo.  

Na prelu u Velebitu bila je i pokrajinska poslanica Jovanka Čolak Kirali, koja je domaćinima darivala knjigu „Moja tetka Jovanka Broz i ja”. Vladimir Ivančević, poreklom iz Velebita, priprema monografiju sela, o tome kako su kao dobrovoljci Ličani došli iz Amerike i Rusije i borili se na Solunskom frontu. Ivančević objašnjava da će se uz građu iz arhiva, između korica naći i biografije svih dobrovoljaca koji su osnovali selo Velebit.

- Od mojih predaka Petar Ćurčić iz sela Vrebak iz Like je dospeo ovde na sever Bačke. Mnogi potomci osnivača Velebita su se odselili i rasejani su po celom svetu, neke porodice su ostale bez potomaka, tako da neće biti lako prikupiti građu, ali vredi se potruditi – uveren je Ivančević.

Tekst i foto: M. Mitrović