Велебитско вече на северу Бачке у селу потомака солунских добровољаца

У овом селу кањишке општине уприличена је почаст прецима, у сусрет стогодишњици од завршетка Великог рата, јер њихови дедови су дошли из Америке и Русије да би бранили отаџбину, а потом су се из кршевите Лике населили на север Бачке. Ово је једна од првих манифестација обележавања јубилеја и присаједињења Војводине Србији.

Личке вечери су се пре четири деценије приређивале у Велебиту, а према речима потомака солунских добровољаца, председнице и секретара МЗ Велебит Милице Маљковић и Миодрага Ђаковића, као и председника Скупштине општине Кањижа Милоша Кравића, драго им је да је „Велебитско личко вече” побудило интересовање мештана и оних који су пореклом из Велебита и живе у другим местима. Једнодушни утисак домаћина је да правог прела нема без личког купуса са месом, који се и овог пута нашао на трпези, а такође и без изворне песме из старог завичаја.  

- Ми смо потомци солунских добровољаца и осећамо потребу да у њихову част обележавамо стогодишњицу од победе у Великом рату. После Првог светског рата 150 Личана је овде насељено и основало село коме су дали име Велебит да се зна где су им корени. Настојимо да чувамо успомене на наше претке, личке песме и обичаје - каже Миодраг Ђаковић, чији деда Јован је један од оснивача села.

Сестре Катарина и Милица Сочин представиле су се извођењем песама „Креће се лађа Француска” и „Тамо далеко”, а глумац Микица Петронијевић из Београда је казивао одломке из „Књиге о Милутину” Данка Поповића и „Плаве гробнице” Милутина Бојића.

Домаћин „Велебитске личке вечери” био је Добривоје Павлица, сада житељ Новог Сада, извођач народних личких песама, који је много урадио на истраживању, неговању и очувању народне песме, обичаја, традиције и идентитета народа Лике и Крајине.

- Личка прела у традицији Личана су још увек аутентична, међутим, како време одмиче та личка прела губе помало своју изворност. Наравно, као и многе традиционалне манифестације оне се стапају у овим савременим токовима са неком другом цивилизацијом која нам долази са Истока и са Запада. Али, тамо где ја носим програм, настојим да то личко прело има оне обрисе како се некада одвијало у старом крају у Лици – категоричан је Павлица.

Кустос музеја Српска кућа на Крфу Љубомир Сарамандић је потомке Личана који су прошли голготу Великог рата повео у својеврсно ходочашће на Крф, указујући на пут који је српска војска прошла у време Првог светског рата, у најдраматичнијем историјском времену. Сарамандић наглашава да је веома битно да људи из Србије дођу на Крф и посете не само Српску кућу, већ пре свега острво Видо и остале светиње које се налазе на том острву.

- Када сма први пут дошао на Крф, пре скоро две деценије број посетилаца је по некој процени био четири до пет хиљада, а прошле године их је било између 30 и 40 хиљада. Надам се да ће у години великог јубилеја број посетиоца бити све већи. Посебно је битно да млади долазе на Крф, у периоду када се формира идентитет појединца. Национални идентитет је део тог идентитета и мислим да је јако важно доћи на такво једно место. У једном тренутку тај можда најтрагичнији и најдраматичнији део српске историје изазове осећање бола, међутим истовремено се појави и осећање поноса. Занимљиво је да је грчка реч за бол управо понос. У том историјском тренутку је песник Милутин Бојић исказао своја осећања и збирку песама назвао „Песме бола и поноса”. Моје дубоко уверење је да је бол краткотрајна, да се ослобађамо тог бремена и да је понос нешто са чим се враћамо обилазећи наше светиње на Крфу – утисак је Сарамандића.

Павлица је на личка прела у Велебит код Кањиже у више наврата долазио пре четири деценије, док је још живео у Загребу. Присећа се да је наступао у

личкој народној ношњи са познатим глумцем Ђуром Отјешановићем, који нажалост више није међу живима.

- Тада су личка прела имала потпуно своју изворност. Поред Велебита, личких вечери има и у другим местима Војводине, Београду и другде у Србији. Личко прело треба да краси изворни завичајни програм, праћен завичајном изворном вечером. Оно што мени лично смета као човеку који 45 година чува, или сам покушо сачувати традицију наших личких обичаја да многи организатори личко прело подведу на вечеру са програмом у коме мало има изворне песме и музике, односно обичаја који се некад упражњавао у старом крају, у кршној Лици, коју у задње време волим називати Теслином Ликом – каже Павлица који је 1976. године у загребачком „Југотону” снимио Личко прело које се два пута позлатило, а ове године намерава да управо у Велебиту за ПГП РТС сними видео запис Личко прело.  

На прелу у Велебиту била је и покрајинска посланица Јованка Чолак Кирали, која је домаћинима даривала књигу „Моја тетка Јованка Броз и ја”. Владимир Иванчевић, пореклом из Велебита, припрема монографију села, о томе како су као добровољци Личани дошли из Америке и Русије и борили се на Солунском фронту. Иванчевић објашњава да ће се уз грађу из архива, између корица наћи и биографије свих добровољаца који су основали село Велебит.

- Од мојих предака Петар Ћурчић из села Вребак из Лике је доспео овде на север Бачке. Многи потомци оснивача Велебита су се одселили и расејани су по целом свету, неке породице су остале без потомака, тако да неће бити лако прикупити грађу, али вреди се потрудити – уверен је Иванчевић.

Текст и фото: М. Митровић