Sve je patinirano na salašu „Sedam dudova“ nedaleko od Sombora

Tako je oko Novog Sada niklo bezbroj salaša nazvanih kriptoimenima, tj. brojevima, pa onda kao da nije ni važno da li su klasični restorani, za tu priliku upodobljeni s panonskomorskim izgledom negdanjeg ekonomskog pokretača paorije ovih prostora.

Somborci, takvi inokosni kakve ih je Bog dragi dao, krenuli drugim putem, pa svojim salašima namenjenim gostima daju isključivo imena vlasnika ili ona koja ih potpuno opisuju. Takav je i „Sedam dudova“, naziva koji je jasan još izdaleka jer prilaz krasi sedam negdanjih hranitelja svilenih buba. Prostrt na jednom jutru, ograđen, kao što to i biva kod svakog pravog salaša, drvenom tarabom, oko sebe je rasprostro i dva jutra s kojih se salata za kujnu salašku gaji, a da gosti u pustari bačkoj ne zalutaju, lociran je na Bukovačkim salašima.

Iako je relativno nov po promeni namene iz isključivo ekonomsko-paorske u turističku, već su se u njemu našle i prezidencijalne, grofovske i ine „selebriti“ glave, pa među njima i eks-Ju estradna legenda od koje (osim Brene) veće nema – Čola, koji je baš ovde odabrao da snimi novi spot. O tome da nije samo do eksterijera već i ljudi, svedoči i vlasnica Vojislava-Vajka Mrvaljević, udato Vukša, ali i njena ekipa, koja svakog gosta dočekuje kao rod rođeni, pa se čovek oseća kao da mu je salaš bába u amanet ostavio.

Nana jača od svake „hemije“

Da priroda koja okružuje salaš „Sedam dudova“ vrlo lako izlazi na kraj s tekovinama modernog vremena, dokazuje i naizgled jednostavni domaći proizvod, sokovi od nane (domaće mente) i zove, uzbranih u samom dvorištu ili oko njega. Ovde ih u letnjim danima spremaju sa zamašnom količinom leda, ali i s dodacima kao što su limeta, pa u tom srazu s kolama dva slavna svetska imena ili tonicima i ostalim „hemijskim“ sokovima, domaća proizvodnja pobeđuje bez imalo muke. 

Širom otvorena avlijska vrata, ogroman baldahin između oraja gorostastno izniklih u dvorištu, koji leti kao restoran na otvorenom služe, već na prvi pogled mami, a kad se i u glavnu letnju restoransku salu, nekad gazdašku štalu, stupi, jasno je da se o svemu mislilo.

– Mada je salašu gotovo sto godina, kao da ga je neko gradio s mišlju da će jednog dana služiti upravo za ovo, pa kada smo, srećom, došli do njega, gotovo da nije bilo potrebe da bilo šta radimo – pripoveda Vajka dok, čekujući poslepodnevne goste, posluje iza šanka gde su, umesto prokronske skalamerije, sudoper negdanje jasle u kojima su se hranili konji. – Koliko smo mogli, ostavili smo sve originalno, pa i ove jasle, a ljudi to prepoznaju pa željni domaćeg, salaškog ugođaja, rado i svraćaju.

Slaže se Vajka da upravo taj neki neobavezni, prokronom, mesingom i toniranim staklima nenašminkani „šmek“ i patina salaša koji je familija Nikole Mijića 1933. za svoju paorsku potrebicu sazdala, privlači novoveke turističke nomade kojima je etikecije varoških „hoh“ restorana i preko glave.

Da su na „Sedam dudova“ toga svesni, svedoči i činjenica da nigde u objektu ili prostranom, uredno pokošenom dvorištu, nema vaj-faj internet signala jer taj salaš i nije za one koji bi, umesto u miru bašte božje i hedonizmu hibrida bačke i svetske kuhinje. radije uživali u „trkeljisanju“ po smart telefonima, tabletima i laptopovima. Dođu, kažu naši domaćini, i strani i ovdašnji gosti pa se čude što na tolikom dvorištu nema dela u kojem bi se čeda naša, deca, zaigrala kakvom ljuljaškom, klackalicom, jamom s peskom, ali ovde važe drugačija pravila i filozofija, jer su jedina zapovest mir i opuštanje.

– Jednostavno je, ako imate ljuljaške ili klackalice, roditelji ne bi imali nijedan trenutak za sebe, trčali bi i sami za decom da se slučajno ne povrede, padnu... Ovako, široko im dvorište, neka trče, pa ako i padnu, trava ih dočeka, neće im ništa biti. Ionako su nam deca pored svih čuda tehnike zaboravila da trče i skaču – filozofija je, potpuno razumna, Vosijlavina, kojoj su i sami gosti odredili jelovnik i kartu pića.

– Svako ko kaže da se u ovakvim objektima može služiti apsolutno ista hrana kao što su nekad naši stari jeli, najblaže rečeno ne govori istinu. Mogu ljudi sa setom govoriti o „nasuvom s krompirom“, ali nema toga koji će zaista i da naruči to jelo, pa i u restoranu na salašu. Da se ne lažemo, imali smo u ponudi štrudlu od maka, pa smo je redovno bacali jer je niko nije hteo. Kad smo je, poučeni praksom, konačno izbacili iz ponude, samo nam je jedan gost zatražio tu starostavnu poslasticu pa, dakle, nema nikakvog rezona insistirati na slepom držanju za tradicionalna jela. Mi smo se odlučili za drugačiji pristup, odnosno stavljali smo jela na jelovnik i ako su dobila „zeleno svetlo“ od gostiju samom tražnjom, ostajala su u ponudi, u suprotnom smo ih zanemarivali – objašnjava Vajka zašto se na salašu ne može očekivati rinflajš sa sosom, ali može ćuretina s mlincima, punjena paprika, pohovano belo pileće meso, hrskavi batačići, burger od junećeg i pilećeg mesa, roštilj-rebarca...  

Milić Miljenović