Све је патинирано на салашу „Седам дудова“ недалеко од Сомбора

Тако је око Новог Сада никло безброј салаша названих криптоименима, тј. бројевима, па онда као да није ни важно да ли су класични ресторани, за ту прилику уподобљени с панонскоморским изгледом негдањег економског покретача паорије ових простора.

Сомборци, такви инокосни какве их је Бог драги дао, кренули другим путем, па својим салашима намењеним гостима дају искључиво имена власника или она која их потпуно описују. Такав је и „Седам дудова“, назива који је јасан још издалека јер прилаз краси седам негдањих хранитеља свилених буба. Прострт на једном јутру, ограђен, као што то и бива код сваког правог салаша, дрвеном тарабом, око себе је распростро и два јутра с којих се салата за кујну салашку гаји, а да гости у пустари бачкој не залутају, лоциран је на Буковачким салашима.

Иако је релативно нов по промени намене из искључиво економско-паорске у туристичку, већ су се у њему нашле и президенцијалне, грофовске и ине „селебрити“ главе, па међу њима и екс-Ју естрадна легенда од које (осим Брене) веће нема – Чола, који је баш овде одабрао да сними нови спот. О томе да није само до екстеријера већ и људи, сведочи и власница Војислава-Вајка Мрваљевић, удато Вукша, али и њена екипа, која сваког госта дочекује као род рођени, па се човек осећа као да му је салаш бáба у аманет оставио.

Нана јача од сваке „хемије“

Да природа која окружује салаш „Седам дудова“ врло лако излази на крај с тековинама модерног времена, доказује и наизглед једноставни домаћи производ, сокови од нане (домаће менте) и зове, узбраних у самом дворишту или око њега. Овде их у летњим данима спремају са замашном количином леда, али и с додацима као што су лимета, па у том сразу с колама два славна светска имена или тоницима и осталим „хемијским“ соковима, домаћа производња побеђује без имало муке. 

Широм отворена авлијска врата, огроман балдахин између ораја горостастно изниклих у дворишту, који лети као ресторан на отвореном служе, већ на први поглед мами, а кад се и у главну летњу ресторанску салу, некад газдашку шталу, ступи, јасно је да се о свему мислило.

– Мада је салашу готово сто година, као да га је неко градио с мишљу да ће једног дана служити управо за ово, па када смо, срећом, дошли до њега, готово да није било потребе да било шта радимо – приповеда Вајка док, чекујући послеподневне госте, послује иза шанка где су, уместо прокронске скаламерије, судопер негдање јасле у којима су се хранили коњи. – Колико смо могли, оставили смо све оригинално, па и ове јасле, а људи то препознају па жељни домаћег, салашког угођаја, радо и свраћају.

Слаже се Вајка да управо тај неки необавезни, прокроном, месингом и тонираним стаклима ненашминкани „шмек“ и патина салаша који је фамилија Николе Мијића 1933. за своју паорску потребицу саздала, привлачи нововеке туристичке номаде којима је етикеције варошких „хох“ ресторана и преко главе.

Да су на „Седам дудова“ тога свесни, сведочи и чињеница да нигде у објекту или пространом, уредно покошеном дворишту, нема вај-фај интернет сигнала јер тај салаш и није за оне који би, уместо у миру баште божје и хедонизму хибрида бачке и светске кухиње. радије уживали у „тркељисању“ по смарт телефонима, таблетима и лаптоповима. Дођу, кажу наши домаћини, и страни и овдашњи гости па се чуде што на толиком дворишту нема дела у којем би се чеда наша, деца, заиграла каквом љуљашком, клацкалицом, јамом с песком, али овде важе другачија правила и филозофија, јер су једина заповест мир и опуштање.

– Једноставно је, ако имате љуљашке или клацкалице, родитељи не би имали ниједан тренутак за себе, трчали би и сами за децом да се случајно не повреде, падну... Овако, широко им двориште, нека трче, па ако и падну, трава их дочека, неће им ништа бити. Ионако су нам деца поред свих чуда технике заборавила да трче и скачу – филозофија је, потпуно разумна, Восијлавина, којој су и сами гости одредили јеловник и карту пића.

– Свако ко каже да се у оваквим објектима може служити апсолутно иста храна као што су некад наши стари јели, најблаже речено не говори истину. Могу људи са сетом говорити о „насувом с кромпиром“, али нема тога који ће заиста и да наручи то јело, па и у ресторану на салашу. Да се не лажемо, имали смо у понуди штрудлу од мака, па смо је редовно бацали јер је нико није хтео. Кад смо је, поучени праксом, коначно избацили из понуде, само нам је један гост затражио ту староставну посластицу па, дакле, нема никаквог резона инсистирати на слепом држању за традиционална јела. Ми смо се одлучили за другачији приступ, односно стављали смо јела на јеловник и ако су добила „зелено светло“ од гостију самом тражњом, остајала су у понуди, у супротном смо их занемаривали – објашњава Вајка зашто се на салашу не може очекивати ринфлајш са сосом, али може ћуретина с млинцима, пуњена паприка, поховано бело пилеће месо, хрскави батачићи, бургер од јунећег и пилећег меса, роштиљ-ребарца...  

Милић Миљеновић