Supružnici ručno šiju jorgane

Industrija i sintetika ušli su u naše živote kroz širom otvorena vrata. Kad bismo i hteli da se vratimo pokrivačima od prirodnih materijala, teško bismo uspeli u tome.

Zrenjaninka Nada Tapai je jedan od retkih, ako ne i jedini sertifikovani jorgandžija u Srbiji. Zahvaljujući subvencijama Nacionalne službe za zapošljavanje ona je otvorila jorganyijsku radnju. Ima i sertifikat koji potvrđuje da se bavi starim zanatom. Prema Nadinim saznanjima, u Srbiji postoji još jedan jorganyija koji je u postupku sertifikacije.

- Jorganyijskom zanatu me je naučila muževljeva tetka, koja je to radila celog života. Ja sam, eto, počela sticajem okolnosti kad sam ostala bez posla u fabrici tepiha - priča Nada Tapai.

Zapravo, zanat je od tetke, još u detinjstvu, naučio Nadin muž Marton, pa sad pomaže supruzi u radionici.

-Jorgane šijemo po naruybini od potpuno prirodnih materijala. Koristimo pamučne materijale, prirodnu vunu i svilu. Šijemo ručno, bod po bod. Isključivo šaru koja se zove „pita“, jer sada su navlake za jorgane bez otvora, pa nema potrebe za posebnim dezenima. I konac koji koristimo je pamučni. Sve je prirodno i oni koji se pokrivaju ovakvim jorganima znaju koliko je to lepše i prijatnije od sintetičkih. Mušterije su nam sad već iz celog sveta, jer su nam u plasmanu mnogo pomogle društvene mreže - priča Marton.

Da bi se sašio standardni jorgan, potrebna su dva dana. Za veće, dimenzija dva metra sa 2,40, a jedan takav baš da počinju da šiju, potrebna su tri do četiri dana. I to od ujutru do uveče.

- Šijemo isključivo po poruybini, jer nemamo kapaciteta da sašijemo jorgan, pa da čekamo hoćemo li ga prodati. Sve je teže doći do materijala. Na primer, u okolini postoji još jedan jedini vunovlačar, koji vunu drnda. Čika Mile je već u godinama i pitanje je šta ćemo raditi ako on prestane da radi. Nije lako naći vunu. Mi bismo dobru vunu dobro i platili, ali ovčari neće da je peru, a mi nemamo uslove još i za to. Jednom rečju, čitav lanac je poremećen i pitanje je hoće li jorganyijski zanat preživeti - kažu Tapaievi.

Ipak, dodaju da vole svoj zanat, iako su prinuđeni da budu i nabavljači i ekspeditori.

- Kad dobijemo naruybinu, prvo moramo da nabavimo ono što nam treba. Onda sledi šivenje, pa slanje brzom poštom. Nije lako, ali volimo to što radimo i jedino nam je žao što nemamo naslednike. Od tri kćerke nijedna nije zainteresovana da zanat nastavi – ističu Nada i Marton Tapai, jorgandžije iz Zrenjanina.

        Ž. Balaban