Супружници ручно шију јоргане

Индустрија и синтетика ушли су у наше животе кроз широм отворена врата. Кад бисмо и хтели да се вратимо покривачима од природних материјала, тешко бисмо успели у томе.

Зрењанинка Нада Тапаи је један од ретких, ако не и једини сертификовани јорганџија у Србији. Захваљујући субвенцијама Националне службе за запошљавање она је отворила jorganyijsku радњу. Има и сертификат који потврђује да се бави старим занатом. Према Надиним сазнањима, у Србији постоји још један jorganyija који је у поступку сертификације.

- Jorganyijskom занату ме је научила мужевљева тетка, која је то радила целог живота. Ја сам, ето, почела стицајем околности кад сам остала без посла у фабрици тепиха - прича Нада Тапаи.

Заправо, занат је од тетке, још у детињству, научио Надин муж Мартон, па сад помаже супрузи у радионици.

-Јоргане шијемо по naruybini од потпуно природних материјала. Користимо памучне материјале, природну вуну и свилу. Шијемо ручно, бод по бод. Искључиво шару која се зове „пита“, јер сада су навлаке за јоргане без отвора, па нема потребе за посебним дезенима. И конац који користимо је памучни. Све је природно и они који се покривају оваквим јорганима знају колико је то лепше и пријатније од синтетичких. Муштерије су нам сад већ из целог света, јер су нам у пласману много помогле друштвене мреже - прича Мартон.

Да би се сашио стандардни јорган, потребна су два дана. За веће, димензија два метра са 2,40, а један такав баш да почињу да шију, потребна су три до четири дана. И то од ујутру до увече.

- Шијемо искључиво по poruybini, јер немамо капацитета да сашијемо јорган, па да чекамо хоћемо ли га продати. Све је теже доћи до материјала. На пример, у околини постоји још један једини вуновлачар, који вуну дрнда. Чика Миле је већ у годинама и питање је шта ћемо радити ако он престане да ради. Није лако наћи вуну. Ми бисмо добру вуну добро и платили, али овчари неће да је перу, а ми немамо услове још и за то. Једном речју, читав ланац је поремећен и питање је хоће ли jorganyijski занат преживети - кажу Тапаиеви.

Ипак, додају да воле свој занат, иако су принуђени да буду и набављачи и експедитори.

- Кад добијемо naruybinu, прво морамо да набавимо оно што нам треба. Онда следи шивење, па слање брзом поштом. Није лако, али волимо то што радимо и једино нам је жао што немамо наследнике. Од три кћерке ниједна није заинтересована да занат настави – истичу Нада и Мартон Тапаи, јорганџије из Зрењанина.

        Ж. Балабан