Stra­da­nje sen­ćan­skih Sr­ba sko­ro za­bo­ra­vlje­no

Pa­ra­stos stra­da­lim Sr­bi­ma slu­žio je pa­roh SPC u Sen­ti pre­zvi­ter Da­li­bor Za­rić.

Na­kon po­zdrav­nih re­či uprav­ni­ka Dru­štva „Jo­van Mu­ška­ti­ro­vić“ Ra­ška Ra­ma­dan­skog be­se­du je odr­žao isto­ri­čar In­sti­tu­ta za sa­vre­me­nu isto­ri­ju u Be­o­gra­du mr Ne­ma­nja De­vić, uka­zu­ju­ći na po­men i ujed­no se­ća­nje na muč­ku po­gu­blje­nje Sr­ba u Sen­ti, pod­se­ća­ju­ći da je srp­ska isto­ri­ja u Bač­koj i Po­ti­sju du­ga, bo­ga­ta, ali i stra­dal­na.

Na spo­me­nik stra­da­lim Sr­bi­ma ko­ji je na­rod Sen­te po­di­gao u Pra­vo­slav­nom gro­blju 1945. go­di­ne, a po­men pr­vi put odr­žan pro­šle go­di­ne, ven­ce su po­lo­ži­li pred­stav­ni­ci Kul­tur­no-isto­rij­skog dru­štva „Jo­van Mu­ška­ti­ro­vić“, SUB­NOR-a i Sa­ve­za po­to­ma­ka rat­ni­ka Sr­bi­je 1912-1920.  go­di­ne iz Ki­kin­de, Srp­skog kul­tur­nog cen­tra „Ste­van Sre­mac“ i op­štin­skih od­bo­ra Srp­ske na­pred­ne stran­ke i De­mo­krat­ske stran­ke iz Sen­te.

„Go­vo­re­ći o žr­tva­ma, po­mi­nju­ći ih i mo­le­ći se za njih ne či­ni­mo uslu­gu nji­ma, ne­go se mo­li­mo i za spas svo­je du­še, ko­ja je de­ce­ni­ja­ma bi­la za­bo­rav­na, ko­ja je te lju­de iz­bri­sa­la iz se­ća­nja, ži­ve­ći u ne­ka­kvoj dr­ža­vi po­mi­re­nja ko­ja se te­me­lji­la na la­žnom brat­stvu i je­din­stvu, jer ni­ka­kvo brat­stvo, po mom mi­šlje­nju, ni­je mo­glo da se for­mi­ra ta­mo gde se ra­di­lo na za­bo­ra­vu zlo­či­na, sve­snom i na­mer­nom za­bo­ra­vu žr­ta­va i ne­vi­no pro­li­ve­ne kr­vi“, re­kao je Ne­ma­nja De­vić.

On je do­dao da se za­to ov­de oku­plja­mo kao za­jed­ni­ca pam­te­ćih lju­di, jer upra­vo po ne­kim te­o­re­ti­ča­ri­ma - na­ci­ja is­klju­či­vo je­ste za­jed­ni­ca se­ća­nja. Pod­se­tio je i da u me­di­ci­ni, onaj čo­vek ko­ji iz­gu­bi pam­će­nje sma­tra se bo­le­snim, a da je isti ta­kav slu­čaj i u isto­ri­ji, ako stva­ri ne na­zo­ve­mo pra­vim ime­nom.

„Ka­da go­vo­ri­mo o do­ga­đa­ji­ma iz 1941. va­žno je da se po­me­nu va­žne isto­rij­ske či­nje­ni­ce, ko­je su ključ­ne za raz­u­me­va­nje stra­da­nja na­šeg na­ro­da u Bač­koj i ši­re. U Bač­koj je u pr­vih ne­ko­li­ko me­se­ci te­ro­ra ma­đar­skih re­gu­lar­nih tru­pa, ali i po­moć­nih je­di­ni­ca, ubi­je­no vi­še od 15.000 srp­skih ci­vi­la, i greh je što mi da­nas kad go­vo­ri­mo o tim žr­tva­ma, u Be­o­gra­du naj­če­šće po­mi­nje­mo sa­mo No­vo­sad­sku ra­ci­ju i stra­da­nja u Šaj­ka­škoj. Kao što u NDH ni­je srp­ski na­rod stra­dao sa­mo u Ja­se­nov­cu, već ši­rom te mon­stu­o­zne fa­ši­stič­ke tvo­re­vi­ne, isto ta­ko je stra­dao i ši­rom srp­ske Voj­vo­di­ne. Ni­je stra­dao sa­mo 1941. ne­go i u po­to­njim go­di­na­ma, i ti lju­di ni­su stra­da­li od ne­ka­kvih lju­di ko­ji su do­šli sa stra­ne, već su vr­lo če­sto op­tu­že­ni i stra­da­li od svo­jih kom­ši­ja, ne za­to što su bi­li ne­ka­kvi an­ti­fa­ši­sti već za­to što su bi­li pra­vo­slav­ni Sr­bi“, uka­zao je De­vić.

Naj­ma­nje što da­nas je­ste bit­no je da go­vo­ri­mo o broj­ka­ma, sma­tra De­vić, pre­do­ča­va­ju­ći da je na spo­me­ni­ku na­zna­če­no da je u tom pe­ri­o­du u Sen­ti ubi­je­no pre­ko 400 Sr­ba. On je na­gla­sio da ka­da se pod­se­ća­mo na njih, va­žni su nji­ho­vi iden­ti­te­ti, od­no­sno da to ne sme da bu­de sa­mo pu­ka sta­ti­sti­ka, jer u od­no­su na po­ro­di­ce tu je bi­lo vi­še­stru­ko pre­ki­nu­tih i une­sre­će­nih po­ro­di­ca.

„Ka­da uzme­mo u ob­zir ko­li­ko je sen­ćan­ska srp­ska za­jed­ni­ca bi­la ne­ve­li­ka u pro­te­klom ve­ku, a ko­li­ko je da­la is­tak­nu­tih po­je­di­na­ca u srp­skoj isto­ri­ji, on­da se pi­ta­mo, ko­li­ko je dr­žav­ni­ka, vla­di­ka, uči­te­lja, advo­ka­ta, sve­šte­ni­ka i na­rod­nih pr­va­ka ta­da usmr­će­no, a da svo­ju šan­su za ži­vot po­šte­no ni­su ni ste­kli, ni­ti ži­vot spo­zna­li“, uka­zao je De­vić.

„Stra­da­nje Sr­ba u Po­ti­sju i na Ti­si 1941. go­di­ne, na­u­či­lo nas je i ša­lje nam opo­me­nu, da Ti­su tre­ba da pam­ti­mo i kao re­ku gde je srp­ski na­rod ma­sov­no ubi­jan i ba­can pod led, a ne sa­mo po nje­nim pri­rod­nim le­po­ta­ma.“

M. Mi­tro­vić