Стра­да­ње сен­ћан­ских Ср­ба ско­ро за­бо­ра­вље­но

Па­ра­стос стра­да­лим Ср­би­ма слу­жио је па­рох СПЦ у Сен­ти пре­зви­тер Да­ли­бор За­рић.

На­кон по­здрав­них ре­чи управ­ни­ка Дру­штва „Јо­ван Му­шка­ти­ро­вић“ Ра­шка Ра­ма­дан­ског бе­се­ду је одр­жао исто­ри­чар Ин­сти­ту­та за са­вре­ме­ну исто­ри­ју у Бе­о­гра­ду мр Не­ма­ња Де­вић, ука­зу­ју­ћи на по­мен и ујед­но се­ћа­ње на муч­ку по­гу­бље­ње Ср­ба у Сен­ти, под­се­ћа­ју­ћи да је срп­ска исто­ри­ја у Бач­кој и По­ти­сју ду­га, бо­га­та, али и стра­дал­на.

На спо­ме­ник стра­да­лим Ср­би­ма ко­ји је на­род Сен­те по­ди­гао у Пра­во­слав­ном гро­бљу 1945. го­ди­не, а по­мен пр­ви пут одр­жан про­шле го­ди­не, вен­це су по­ло­жи­ли пред­став­ни­ци Кул­тур­но-исто­риј­ског дру­штва „Јо­ван Му­шка­ти­ро­вић“, СУБ­НОР-а и Са­ве­за по­то­ма­ка рат­ни­ка Ср­би­је 1912-1920.  го­ди­не из Ки­кин­де, Срп­ског кул­тур­ног цен­тра „Сте­ван Сре­мац“ и оп­штин­ских од­бо­ра Срп­ске на­пред­не стран­ке и Де­мо­крат­ске стран­ке из Сен­те.

„Го­во­ре­ћи о жр­тва­ма, по­ми­њу­ћи их и мо­ле­ћи се за њих не чи­ни­мо услу­гу њи­ма, не­го се мо­ли­мо и за спас сво­је ду­ше, ко­ја је де­це­ни­ја­ма би­ла за­бо­рав­на, ко­ја је те љу­де из­бри­са­ла из се­ћа­ња, жи­ве­ћи у не­ка­квој др­жа­ви по­ми­ре­ња ко­ја се те­ме­љи­ла на ла­жном брат­ству и је­дин­ству, јер ни­ка­кво брат­ство, по мом ми­шље­њу, ни­је мо­гло да се фор­ми­ра та­мо где се ра­ди­ло на за­бо­ра­ву зло­чи­на, све­сном и на­мер­ном за­бо­ра­ву жр­та­ва и не­ви­но про­ли­ве­не кр­ви“, ре­као је Не­ма­ња Де­вић.

Он је до­дао да се за­то ов­де оку­пља­мо као за­јед­ни­ца пам­те­ћих љу­ди, јер упра­во по не­ким те­о­ре­ти­ча­ри­ма - на­ци­ја ис­кљу­чи­во је­сте за­јед­ни­ца се­ћа­ња. Под­се­тио је и да у ме­ди­ци­ни, онај чо­век ко­ји из­гу­би пам­ће­ње сма­тра се бо­ле­сним, а да је исти та­кав слу­чај и у исто­ри­ји, ако ства­ри не на­зо­ве­мо пра­вим име­ном.

„Ка­да го­во­ри­мо о до­га­ђа­ји­ма из 1941. ва­жно је да се по­ме­ну ва­жне исто­риј­ске чи­ње­ни­це, ко­је су кључ­не за раз­у­ме­ва­ње стра­да­ња на­шег на­ро­да у Бач­кој и ши­ре. У Бач­кој је у пр­вих не­ко­ли­ко ме­се­ци те­ро­ра ма­ђар­ских ре­гу­лар­них тру­па, али и по­моћ­них је­ди­ни­ца, уби­је­но ви­ше од 15.000 срп­ских ци­ви­ла, и грех је што ми да­нас кад го­во­ри­мо о тим жр­тва­ма, у Бе­о­гра­ду нај­че­шће по­ми­ње­мо са­мо Но­во­сад­ску ра­ци­ју и стра­да­ња у Шај­ка­шкој. Као што у НДХ ни­је срп­ски на­род стра­дао са­мо у Ја­се­нов­цу, већ ши­ром те мон­сту­о­зне фа­ши­стич­ке тво­ре­ви­не, исто та­ко је стра­дао и ши­ром срп­ске Вој­во­ди­не. Ни­је стра­дао са­мо 1941. не­го и у по­то­њим го­ди­на­ма, и ти љу­ди ни­су стра­да­ли од не­ка­квих љу­ди ко­ји су до­шли са стра­не, већ су вр­ло че­сто оп­ту­же­ни и стра­да­ли од сво­јих ком­ши­ја, не за­то што су би­ли не­ка­кви ан­ти­фа­ши­сти већ за­то што су би­ли пра­во­слав­ни Ср­би“, ука­зао је Де­вић.

Нај­ма­ње што да­нас је­сте бит­но је да го­во­ри­мо о број­ка­ма, сма­тра Де­вић, пре­до­ча­ва­ју­ћи да је на спо­ме­ни­ку на­зна­че­но да је у том пе­ри­о­ду у Сен­ти уби­је­но пре­ко 400 Ср­ба. Он је на­гла­сио да ка­да се под­се­ћа­мо на њих, ва­жни су њи­хо­ви иден­ти­те­ти, од­но­сно да то не сме да бу­де са­мо пу­ка ста­ти­сти­ка, јер у од­но­су на по­ро­ди­це ту је би­ло ви­ше­стру­ко пре­ки­ну­тих и уне­сре­ће­них по­ро­ди­ца.

„Ка­да узме­мо у об­зир ко­ли­ко је сен­ћан­ска срп­ска за­јед­ни­ца би­ла не­ве­ли­ка у про­те­клом ве­ку, а ко­ли­ко је да­ла ис­так­ну­тих по­је­ди­на­ца у срп­ској исто­ри­ји, он­да се пи­та­мо, ко­ли­ко је др­жав­ни­ка, вла­ди­ка, учи­те­ља, адво­ка­та, све­ште­ни­ка и на­род­них пр­ва­ка та­да усмр­ће­но, а да сво­ју шан­су за жи­вот по­ште­но ни­су ни сте­кли, ни­ти жи­вот спо­зна­ли“, ука­зао је Де­вић.

„Стра­да­ње Ср­ба у По­ти­сју и на Ти­си 1941. го­ди­не, на­у­чи­ло нас је и ша­ље нам опо­ме­ну, да Ти­су тре­ба да пам­ти­мо и као ре­ку где је срп­ски на­род ма­сов­но уби­јан и ба­цан под лед, а не са­мо по ње­ним при­род­ним ле­по­та­ма.“

М. Ми­тро­вић