Somborski golubari osvojili planetu autohtonim rasama
Teško da bi neko mogao naprečac da odgovori na pitanje šta spaja memelučkog sultana Hadži Al Muzafira, francuskog revolucionara Robespjera, engleskog evolucionistu Čarlsa Darvina, giganta koji je osvetlio svet Nikolu Teslu, genija Pabla Pikasa i nemilosrdnog nokautera Majka „Gvozdenog“ Tajsona, ali odgovor na ovo naizgled nesuvislo pitanje biste u Somboru najverovatnije dobili vrlo brzo iz jednostavnog razloga što je ogroman broj ovdašnjeg sveta prosto zavistan od jedine poveznice ovih slavnih ličnosti - golubova.
Ko šta radi, tek Somborci, pogleda uprtog u nebesa, prate uobičajeni trenažni let svojih pernatih ljubimaca, sve sanjajući da se među njima krije neki novi Armando, najskuplje prodati golub na svetu, za čije vlasništvo su se prošlog marta na aukciji u Belgiji nadmetala dva anonimna kineska golubara podigavši cenu sa basnoslovnih 600.000 dolara na neverovatnih 1,4 miliona američkih zelembaća za tu jednu jedinu „šaku perja“.
Golubovi koje čovek uzgaja već nekih 10.000 godina ušli su u mnoge mitove, legende i biblijske priče, ali i u svakodnevni život ljudske civilizacije, bilo kao pernati „poštari“, izvor ukusne supe namenjene bolnima, vojni izviđači ili tek ukrasne životinje koje ljudima celog sveta neretko služe i kao svojevrsna meditativna psiho-terapija. Procenjuje sa da je na planeti nekih 400 miliona ovih ptica koje sve češće svoj habitat, umesto u prirodi, pronalaze u gradovima, pa ih je samo u gigantskom Njujorku daleko preko jednog miliona. Zbog njihove sve veće omiljenosti i popularnosti i njihov uzgoj predstavlja sve veći biznis, pa je na rečenoj aukciji golubova na kojoj je Armando, rasni belgijski letač, postigao astronomsku cenu, njegov vlasnik prodao ukupno 175 golubova i inkasirao zaprepašćujućih 2,5 miliona dolara.
A da ni u Somboru nisu bezezleni kada je reč o uzgoju golubova, zanimaciji koja sve više okupira ceo svet, svedoči činjenica da se među 700 priznatih rasa golubova, čak pet vrsta somborskih autohtonih golubova visoko kotira na lestvici pasioniranih svetskih uzgajivača, te da upravo ovaj grad sa svojim Međunarodnim sajmom peradarstva koji se odvija uvek poslednjeg januarskog vikenda već 44 godine predstavlja pravu golubarsku Meku u ovom delu Evrope. Ovdašnje Društvo uzgajivača sitnih životinja, kojem je okosnica upravo golubarstvo, osnovano je daleke 1871. godine, pa je iz te činjenice i izraslo ime društva „Sombor 1871“. Stara varoš, pa stari i golubari i njihove rase, pa je tako najstarija autohtona somborska rasa golubova somborski dugokljuni letač, koja postoji više od 200 godina, a karakterišu ga izdužena glava i dug kljun. Nešto mlađa od ove rase je sve poznatiji i traženiji, somborskim odgajivačima i najomiljeniji plavosrcasti golub, visokoletač nastao 1928, koji se u jatima vine do visinske nevidljivosti, na kojima provede i do tri sata, vreme za koje i najzagriženiji golubar lako ostane ukočenog vrata.
Nešto starija rasa od somborskog plavosrcastog goluba je staparski letač, koji je poleteo davne 1878. godine u Staparu, selu kraj Sombora koje je time postalo jedino selo na svetu koje ima svoju vlastitu odgojenu autohtonu vrstu golubova što je posao koje i u današnje, naučno i tehnološki napredno vreme zahteva najmanje 20 godina pažljivog selekcionisanja i pohođenja brojnih izložbi i golubarskih takmičenja. Mada su danas pre svega izložbeni golubovi, njegova specijalnost su zapravo dugi letovi, koji ponekad mogu biti dugački i preko 1.000 kilometara, pri čemu mogu da dostignu brzine i do 80 kilometara na sat, što ih čini atraktivnim za ovu vrstu golubarskog takmičenja sa kojeg se počesto, što zbog predatora, što zbog zamora i dezorijentacije, ne vrate svi u svoja gnezda pod krovovima staparskih kuća.
Imaju Somborci još pernatih lepotana, pa se među njima kao autohtona rasa beleži i žutooki golub, koji se javlja u tri priznata varijeteta osnovnih boja, žute, crvene i crne. To su veseli golubovi koji lete slično somborskim plavosrcastim, a ovdašnji golubari se možda najviše diče svojim belim somborskim gaćastim golubovima koji su nastali pre tridesetak godina. Takođe visokoletači, u vazduhu ostaju nešto duže od svojih „sugrađana“, plavosrcastih golubova, pa nije retkost da ih u beskraju plavetnila iz vida (pošto su visinski rekorderi) izgubite nakon četiri do pet sati. A dok nestaju sa obzorja, dok se ne vrate na sigurno, svaki golubar ili tek zaludni posmatrač može da mašta da se među tim sitnim, sve manjim tačkicama na kristalno čistom nebu, nalazi i neki novi Armando.
Tekst i foto: Milić Miljenović
