Selo Panonija na 128 metara nadmorske visine treća najviša tačka Vojvodine

Upravo zbog tog „univerzalnog“ imena mnogi nisu sigurni ni da li zaista postoji ili je u pitanju neka greška, ali ovaj  nekadašnji izletnički raj i baza za mnoge sportske ekipe i dalje je na svom mestu u opštini Bačka Topola sa jednako umirujućim ambijentom koji je nekada i proslavio ovo selo sa oko 500 duša.

Već sam prilaz Panoniji stvara utisak menjanja dimenzija jer se iz bačke ravnice ođednom ulazi u valovito mesto okruženo starom gustom šumom koja krije jedan od najstarijih i najvećih parkova u Vojvodini. Često je u prošlosti Panonija dobijala epitet najsređenijeg sela, a 1968. godine je u Holandiji proglašena čak i za najlepše selo u Evropi. Kada se dođe u centar mesta, vidi se i zašto. Lepo uređen prostor kojim dominiraju hotel „Biser“ i kaštel iz 1846. godine koji je gradila grofovska porodica Falcione, dobro je uklopljen sa tzv socijalističkom arhitekturom iz sedamdesetih godina prošlog veka pa se svakom ko svrati ovde javlja i blagi efekat vremeplova...

Od Dragomira Marčete, zaduženog za održavanje zelenila oko hotela, saznajemo da je sve spremno, ali da hotel još nije otvoren nakon pauze zbog epidemije i vanrednog stanja, kao i da ove godine prvi put od kad se pamti nije bilo prvomajskog izleta u parku.

-Počeli su ljudi ponovo da dolaze. Svrate da prošetaju kroz šumu i kroz selo, sednu ovde u centru, slikaju se... – priča Dragomir koji je kada smo parkirali „Dnevnikov“ automobil blizu njega,  prvo pomislio da je stigla televizija preko koje bi rado poslao pozdrave svojoj deci, ali je prihvatio i da Milicu, Mileta i Dunju pozdravimo u našem nedeljnom broju...

Prema podacima iz arhiva, park u Panoniji je konačno završen 1870. godine, tako da ovog leta puni ravno 150 godina. Prvo je formiran na nekih dvadesetak hektara, a u međuvremenu je proširen na preko 100, a pod zaštitom države kao Park prirode je od 1974. godine.

Od četinarskih vrsta tu su : crni bor, jela, Pančićeva omorika (jedina mesto u Vojvodini gde je ima), a u središnjem i najvećem delu parka najzastupljeniji su : grab, jasen, javor, orah, kesten, evropska bukva, hrast lužnjak, platan i brojne druge vrste.

U parku postoji izletnički teren ( klupe i stolovi), uređene staze za šetnju i sportske pripreme o čemu svedoči i zapušteni bazen usred šume, koji je nekada izgrađen upravo za potrebe sportista pri čemu se posebno pamti boravak fudbalske reprezentacije Jugoslavije koja se sedamdesetih godina ovde pripremala za odlazak na Evropsko prvenstvo…

Svega par stotina metara po izlasku iz šume, nalazi se akumulaciono jezero “Sava”, koje se puni vodom iz reke Krivaje koja protiče pored Panonije. Iako ga je lokalni poljoprivredni kombinat izgradio za potrebe navodnjavanja, brzo je do izražaja došao turističko-rekreativni potencijal pa je na jezeru uređena plaža za kupače, sportski tereni pa čak i ugostiteljski objekat koji poslednjih godina sporadično radi, a u ovoj poseti ga nismo zatekli baš u reprezentativnom stanju. Međutim jezero “Sava” se pominje na mnogim ribolovačkim internet forumima gde se mogu videti snimci sa organizovanih takmičenja, ali i komentare pojedinaca koji uglavnom hvale ambijent, a nešto manje ulov…

Pejzaž Panonije je posebno lep na jesen, zbog raznolikosti boja velikog broja vrsta, a zajedno sa parkom i okolinom na 5000ha se prostire bogato lovište za sve ljubitelje lova.

Moguće je da Panonija nije najatraktivnija destinacija u Vojvodini, ali bez obzira na to, kao što rekosmo na početku, zbog imena smo je odabrali za početak serijala, a možda neke veze ima i to što je naša glavna urednica svojevremeno na maloj maturi, upravo na Panoniji prvi put obukla najlon čarape…

N. Perković