Prvo ratarsko crkveno pevačko društvo iz Crepaje, osnovano 1906, poje na sahranama, krštenjima, venčanjima i slavama

„Ne možemo a da se i danas ne čudimo kako su polupismeni paori uspeli da se okupe, nauče složene crkvene liturgije i svojim pojanjem uveličaju svaki obred“, zapitao se u predgovoru autor monografije „Prvo ratarsko crkveno pevačko društvo u Crepaji“ Đurica Radovančev.

Crepajci, nekad podeljeni čak u tri parohije, ugledali su se na slično pančevačko društvo „Venac“, formirano još 1838. i obnovljeno 1883. Rad društva u Crepaji nisu prekinule ni strahote Velikog rata, a njihovu delatnost je ozvaničila 1938. i uprava Dunavske banovine.

Po osnivanju prvi horovođa i njegov zamenik bili su učitelji Sava Aleksić i Mija Đorđević, a posle rukovodstvo preuzimaju isključivo zemljodelci Ilija Svirčev, Stanko Ćirić, Žika Grubanov, Arsa Radovančev, Nikola Novakov, Savan Josifović, Vasa Kendereški i aktuelni horovođa Đura Živanov (64), znan po nadimku Goljin. Bio je od 1986. pojac u crkvi 26 godina, a i član hora.

– Mi smo paori, ne znamo note, pevamo po sluhu – objašnjava on. – Kad stariji više nisu mogli, prihvatio sam se da budem horovođa pre 12 godina. Pošto sam naučio crkvenoslovenski kao pojac, čast mi je to bila. Još kao dete sam išao u crkvu i zavoleo pojanje, nije bilo toliko pojaca i tada stariji crkveni pojac Lazar Veljin, koji je šest meseci išao u Vršac da uči pri Bogosloviji, naučio me je. A on je bio školovan, jer je sa 14 godina učio pojanje u Vršcu. Nisam znao note, nego sam pevao po trilama, a Crkveni zbornik je trilirao naš sveštenik Lazar Arsikin. Imam i dosta crkvenih knjiga koje sam nabavio u Patrijaršiji, redovno sam išao na bogosluženja i Veljin je dolazio kod nas kući i godinu dana me učio da savladam osmoglasno pojanje.

Pojci Crepaje su ponosni na to što su jedino pevačko društvo opstalo u tom kraju. Nema više ni akademskih.

– Pojimo i na sahranama, krštenjima, venčanjima i slavama. Pevali smo nekad u četiri glasa, sad uglavnom u dva, jer nas malo ima. Kad sam se priključio Društvu, bilo nas je oko 40. Osetio sam još kao dete potrebu da idem u crkvu, to mi je donosilo smirenje, a pojanje sam smatrao darom i velikim duhovnim ispunjenjem, a ako ne odem, osetim neku prazninu. Kad god imamo prilike, idemo u poklonička putovanja do naših manastira i o svom trošku. Proslavljamo našu krsnu slavu Svetu Trojicu uz mnogo gostiju – ispričao je horovođa Živanov.      

Prvi uz njega je Branislav Jankov, koga u Crepaji svi zovu Bane Dunđerski, a aktivni članovi hora su Milenko Ješin, Ilija Belić, Jova Vasić, Boba Jankov, Peras Ćosić, Jova Tarajić, Đura Marjančev i Andreja Stojakov. Toliko ih je bilo i nedavno na Đurđic, krsnu slavu Dunđerskog.

Zamenik horovođe Dunđerski žali što je ostalo deset najistrajnijih, a još nekolicina se povremeno pridruži, pa ih bude petnaestak. Pamti vreme kad je, pre nešto više od pola veka, postavljana mermerna spomen-ploča: bilo je 30 pevača koji su donirali crkvu i svi mahom bili paori, ali izuzetni tenoris, basovi i baritoni.

– Moj otac je pričao da se kadgod išlo šorom i pevalo, ili kad se sretnu po završenom poslu, paori su se okupljali i pevali uz balonče vina po kućama. Nekad su se tako razonodili. Nije bilo televizije, radio-aparati bili su retkost, pa da uveče ne ometaju ukućane otišle na počinak, povlačili su se u štale da se druže i pevaju, ili znali i da zasednu, igraju karte i pevaju u seoskoj berbernici. Ali, oduvek je glavno bilo pojanje u crkvi o praznicima i drugim prilikama. Toliko je bilo popularno da su jedno vreme u Crepaji postojala dva pevačka društva, pa su se otimali ko će pevati na službi u crkvi – veli Branislav Jankov.   

Milorad Mitrović

(Projekat „Kovačica pod lupom“ realizuje DVP Digital, a sufinansira Opština Kovačica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.)