Прво ратарско црквено певачко друштво из Црепаје, основано 1906, поје на сахранама, крштењима, венчањима и славама

„Не можемо а да се и данас не чудимо како су полуписмени паори успели да се окупе, науче сложене црквене литургије и својим појањем увеличају сваки обред“, запитао се у предговору аутор монографије „Прво ратарско црквено певачко друштво у Црепаји“ Ђурица Радованчев.

Црепајци, некад подељени чак у три парохије, угледали су се на слично панчевачко друштво „Венац“, формирано још 1838. и обновљено 1883. Рад друштва у Црепаји нису прекинуле ни страхоте Великог рата, а њихову делатност је озваничила 1938. и управа Дунавске бановине.

По оснивању први хоровођа и његов заменик били су учитељи Сава Алексић и Мија Ђорђевић, а после руководство преузимају искључиво земљоделци Илија Свирчев, Станко Ћирић, Жика Грубанов, Арса Радованчев, Никола Новаков, Саван Јосифовић, Васа Кендерешки и актуелни хоровођа Ђура Живанов (64), знан по надимку Гољин. Био је од 1986. појац у цркви 26 година, а и члан хора.

– Ми смо паори, не знамо ноте, певамо по слуху – објашњава он. – Кад старији више нису могли, прихватио сам се да будем хоровођа пре 12 година. Пошто сам научио црквенословенски као појац, част ми је то била. Још као дете сам ишао у цркву и заволео појање, није било толико појаца и тада старији црквени појац Лазар Вељин, који је шест месеци ишао у Вршац да учи при Богословији, научио ме је. А он је био школован, јер је са 14 година учио појање у Вршцу. Нисам знао ноте, него сам певао по трилама, а Црквени зборник је трилирао наш свештеник Лазар Арсикин. Имам и доста црквених књига које сам набавио у Патријаршији, редовно сам ишао на богослужења и Вељин је долазио код нас кући и годину дана ме учио да савладам осмогласно појање.

Појци Црепаје су поносни на то што су једино певачко друштво опстало у том крају. Нема више ни академских.

– Појимо и на сахранама, крштењима, венчањима и славама. Певали смо некад у четири гласа, сад углавном у два, јер нас мало има. Кад сам се прикључио Друштву, било нас је око 40. Осетио сам још као дете потребу да идем у цркву, то ми је доносило смирење, а појање сам сматрао даром и великим духовним испуњењем, а ако не одем, осетим неку празнину. Кад год имамо прилике, идемо у поклоничка путовања до наших манастира и о свом трошку. Прослављамо нашу крсну славу Свету Тројицу уз много гостију – испричао је хоровођа Живанов.      

Први уз њега је Бранислав Јанков, кога у Црепаји сви зову Бане Дунђерски, а активни чланови хора су Миленко Јешин, Илија Белић, Јова Васић, Боба Јанков, Перас Ћосић, Јова Тарајић, Ђура Марјанчев и Андреја Стојаков. Толико их је било и недавно на Ђурђиц, крсну славу Дунђерског.

Заменик хоровође Дунђерски жали што је остало десет најистрајнијих, а још неколицина се повремено придружи, па их буде петнаестак. Памти време кад је, пре нешто више од пола века, постављана мермерна спомен-плоча: било је 30 певача који су донирали цркву и сви махом били паори, али изузетни тенорис, басови и баритони.

– Мој отац је причао да се кадгод ишло шором и певало, или кад се сретну по завршеном послу, паори су се окупљали и певали уз балонче вина по кућама. Некад су се тако разонодили. Није било телевизије, радио-апарати били су реткост, па да увече не ометају укућане отишле на починак, повлачили су се у штале да се друже и певају, или знали и да заседну, играју карте и певају у сеоској берберници. Али, одувек је главно било појање у цркви о празницима и другим приликама. Толико је било популарно да су једно време у Црепаји постојала два певачка друштва, па су се отимали ко ће певати на служби у цркви – вели Бранислав Јанков.   

Милорад Митровић

(Пројекат „Ковачица под лупом“ реализује ДВП Дигитал, а суфинансира Општина Ковачица. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не одражавају нужно ставове органа који је доделио средства.)