Preduzetnica zapošljava radnike kojima su svi zatvorili vrata

Ona, kažu pruža šansu svima, i upošljava radnike i kada im svi drugi zatvore vrata. Naime, Selvet ima 60 godina, i iza nje je trogodišnje uporno traženje posla, ali svi su je prvo pitali za godine, na čemu se završavao razgovor za posao. Sve dok nije zakucala na Ljiljanina vrata. Iako je imala iskustva u ugostiteljstvu, ali ne i trgovini, Ljilja joj je kratko rekla - naučićeš.

Selvet nam je rekla da moramo da upoznamo Ljilju, koju svi u selu „gotive” i koja je zaposlila još jednu radnicu, kojoj niko drugi nije pružio šansu. Ljilja, kaže Selvet, daje komšijama da nose i radnje šta žele, a plate kad mogu, jer je svesna da ljudi teško žive. Imali smo problema pri nalaženju prodavnice, jer selo još uvek nema uvedene sve ulice i brojeve, te ljudi često i sa poštom kubure. Ljilja vodi tri prodavnice, a zaposlila je šestoro meštana. Ispred prodavnice nas je dočekala Selvet, iako joj je bio slobodan dan, želela je da vidi Ljiljinu reakciju na dolazak novinarske ekipe, ali i da ispriča zašto smatra da u moru negativnih tekstova, Ljiljina priča zaslužuje posebno mesto.

Selvet napominje da, kada joj je trebala najveća pomoć, da se zaposli i ima svoje prihode, nije mogla zbog godina.

- Kada sam došla kod Ljilje, to me nije pitala, samo mi je rekla da ako se prihvatim posla, njena ćerka i ona su tu da mi pomognu – priča Selvet, dok joj glas podrhtava od emocija, i dodaje da njenu generaciju više niko neće da zaposli, da uči posao od početka. Rad u trgovini nije šala, već vrlo odgovoran i ozbiljan posao, dodaje Selvet.

- Ono što se meni dopalo kod Ljilje jeste njena odgovornost, savesnost, ali i želja da ti prenese znanje. Takav je bio i njen pokojni muž, svakom je želeo da pomogne ko god je došao u selo, takva je i Ljilja- napominje Selvet Šuhalj.

Selvet Šuhalj iz Brazilije napominje da im puno toga nedostaje u selu. Ona, za početak, nema adresu, jer ulice, iako je u planu, još nemaju brojeve, a neke ni naziv.

- Niko se ne pita kako žive žene na selu, a nama je duplo teže, prezaposlene smo kućnim obavezama. Živela sam i u gradu, ali selo je drugačije, imaš i kuću i baštu sa voćem i povrćem. Nemamo vrtić, igralište, te voze decu u Beočin, ali o ženama niko ne razmišlja -  kaže Selvet Šuhalj.

Ljilja je zaposlila i Željku Vukelić, koja tu radi devet godina i koja nije mogla da nađe uposlenje zbog zdravstvenih problema.

- Gde god da je išla, pre nego što će kod mene dobiti posao, govorili su joj da ne zadovoljava uslove, ali je upravo suprotno - napominje Ljilja i kaže da žena dobro uradi sav posao, ali malo sporije, što nije nikakav problem. Ljilja kaže da je tolerancija u svakom poslu izuzetno važna, jedino što ne postoji je laž, sve ostalo se da srediti.

- Teško se živi kod nas. Kad su ljudi radili u cementari, selo je mnogo bolje živelo. Danas je malo ljudi zaposleno, te je to najveći problem- kaže Ljiljana i dodaje da zbog toga i nemaju da plate račun, pa ona popusti i kaže da ponesu, a da će posle platiti, ali nekad i iskoriste njenu dobrotu, pa su dugo dužni. - Dešava se i da po tri- četiri godine ne dođu da plate, pa se naljute. Ne vole me svi - kaže Ljiljana, na šta Selvet odmahuje glavom.

Ljilja kaže da joj pomažu ćerka i zet, dok je druga ćerka udata u Kuli, i one su fakultetski obrazovane, ali nemaju posla. Radi već 30 godina u trgovini, pa iako joj je dosta, nastavlja da bi ispunila uslove za penziju. Kaže vodi se time kroz život, da kakav god da je problem, bilo ko da je pogrešio, što isto važi i za nju, sutra da se ne okreće glava kada se ljudi sretnu. Ona pojašnjava da živi u maloj sredini i ne postoji razlog da se skreću pogledi, jer svaki problem je rešiv.

- I svima napominjem kada izlaze na ova vrata, da ih ne zatvaraju nogama, jer nikad se ne zna, kad će ko u životu kome ustrebati.  Novac nikada ne može biti ispred ljudskosti, iako se danas sve vrti oko njega – zaključuje preduzetnica Ljilja Dragišić.

Maša Stakić