Предузетница запошљава раднике којима су сви затворили врата

Она, кажу пружа шансу свима, и упошљава раднике и када им сви други затворе врата. Наиме, Селвет има 60 година, и иза ње је трогодишње упорно тражење посла, али сви су је прво питали за године, на чему се завршавао разговор за посао. Све док није закуцала на Љиљанина врата. Иако је имала искуства у угоститељству, али не и трговини, Љиља јој је кратко рекла - научићеш.

Селвет нам је рекла да морамо да упознамо Љиљу, коју сви у селу „готиве” и која је запослила још једну радницу, којој нико други није пружио шансу. Љиља, каже Селвет, даје комшијама да носе и радње шта желе, а плате кад могу, јер је свесна да људи тешко живе. Имали смо проблема при налажењу продавнице, јер село још увек нема уведене све улице и бројеве, те људи често и са поштом кубуре. Љиља води три продавнице, а запослила је шесторо мештана. Испред продавнице нас је дочекала Селвет, иако јој је био слободан дан, желела је да види Љиљину реакцију на долазак новинарске екипе, али и да исприча зашто сматра да у мору негативних текстова, Љиљина прича заслужује посебно место.

Селвет напомиње да, када јој је требала највећа помоћ, да се запосли и има своје приходе, није могла због година.

- Када сам дошла код Љиље, то ме није питала, само ми је рекла да ако се прихватим посла, њена ћерка и она су ту да ми помогну – прича Селвет, док јој глас подрхтава од емоција, и додаје да њену генерацију више нико неће да запосли, да учи посао од почетка. Рад у трговини није шала, већ врло одговоран и озбиљан посао, додаје Селвет.

- Оно што се мени допало код Љиље јесте њена одговорност, савесност, али и жеља да ти пренесе знање. Такав је био и њен покојни муж, сваком је желео да помогне ко год је дошао у село, таква је и Љиља- напомиње Селвет Шухаљ.

Селвет Шухаљ из Бразилије напомиње да им пуно тога недостаје у селу. Она, за почетак, нема адресу, јер улице, иако је у плану, још немају бројеве, а неке ни назив.

- Нико се не пита како живе жене на селу, а нама је дупло теже, презапослене смо кућним обавезама. Живела сам и у граду, али село је другачије, имаш и кућу и башту са воћем и поврћем. Немамо вртић, игралиште, те возе децу у Беочин, али о женама нико не размишља -  каже Селвет Шухаљ.

Љиља је запослила и Жељку Вукелић, која ту ради девет година и која није могла да нађе упослење због здравствених проблема.

- Где год да је ишла, пре него што ће код мене добити посао, говорили су јој да не задовољава услове, али је управо супротно - напомиње Љиља и каже да жена добро уради сав посао, али мало спорије, што није никакав проблем. Љиља каже да је толеранција у сваком послу изузетно важна, једино што не постоји је лаж, све остало се да средити.

- Тешко се живи код нас. Кад су људи радили у цементари, село је много боље живело. Данас је мало људи запослено, те је то највећи проблем- каже Љиљана и додаје да због тога и немају да плате рачун, па она попусти и каже да понесу, а да ће после платити, али некад и искористе њену доброту, па су дуго дужни. - Дешава се и да по три- четири године не дођу да плате, па се наљуте. Не воле ме сви - каже Љиљана, на шта Селвет одмахује главом.

Љиља каже да јој помажу ћерка и зет, док је друга ћерка удата у Кули, и оне су факултетски образоване, али немају посла. Ради већ 30 година у трговини, па иако јој је доста, наставља да би испунила услове за пензију. Каже води се тиме кроз живот, да какав год да је проблем, било ко да је погрешио, што исто важи и за њу, сутра да се не окреће глава када се људи сретну. Она појашњава да живи у малој средини и не постоји разлог да се скрећу погледи, јер сваки проблем је решив.

- И свима напомињем када излазе на ова врата, да их не затварају ногама, јер никад се не зна, кад ће ко у животу коме устребати.  Новац никада не може бити испред људскости, иако се данас све врти око њега – закључује предузетница Љиља Драгишић.

Маша Стакић