Neštin oživi samo vikendom i tokom raspusta

I nije to jedini raritet karakterističan za ova dve sela, jer posle nove geografije nastale početkom poslednje decenije prošlog veka, meštani ova dva sela, radnici, đaci, penzioneri na putu do centra svoje lokalne samouprave moraju da prođu četiri granična prelaza, da tamo i vamo, prođu par kilometara kroz Republiku Hrvatsku, prođu carinsku kontrolu, dobro paze šta nose, i nikada ne znaju tačno kada će stići tamo gde su krenuli, jer na granici znaju da budu gužve, dugo da se čeka... Znaju ovde da i druga sela u Srbiji ostaju pusta, da ljudi odlaze u gradove ili u inostranstvo, ali...            

Neštin, pa i ceo ovaj deo Srema uz desnu obalu Dunava, vekovima je bio na nekakvoj granici, a ona, kao i deo drugih granica, retko kada je bila mirna. Ovde znaju da prave poređenje i navedu primere u svetu gde granica znači prednost, olakšava život ljudima sa obe strane administrativne crte, a ovde... Ovde je granica otežala život, jer ulaskom Hrvatske u EU, Neštin je od Evrope bukvalno udaljen dva kilometra i malo duže do Iloka, prvog naseljenog mesta u susednoj državi.

Po popisu stanovništva iz 2002. godine Neštin je imao preko 900 stanovnika, deceniju kasnije prebrojavanje je reklo da ovde živi oko 790 ljudi, a oni koji tamo žive kažu da ih danas, nepunih šest godina od poslednjeg popisa, nema više od 550. To nam potvrđuje i Đorđe Kerešević, direktor ovdašnje Zadruge koja godinama ima poslovno-tehničku saradnju sa „Delta agrarom“ i Đorđe Skokić, vetrinar. Njih dvojica, vele, po prirodi posla, ulaze u svaki dom gde ima ljudi, a dosta kuća je prazno. Dodaju da broj žitelja, ovog lepog mesta na obroncima Fruške gore i na obali Dunava, varira od dana u nedelji i u zavisnosti od godišnjeg doba...          

- Kada je svojevremeno, a u vremenu tranzicije i privatizacije, počelo otpuštanje radnika kroz tehonolški višak prvi kojima su se poslodavci zahvalili bili su radnici koji su putovali na posao iz sela – kaže Skokić. –Posebno oni koji nisu mogli na vreme da stignu na posao, a Neštinci i Vizićani nisu mogli, jer nisu znali koliko će čekati na graničnim prelazima između Neština i Iloka i Iloka i Bačke Palanke, po dva sa svake strane. Zbog toga su se jedni otselili u Bačku Palanku, drugi otišli u Novi Sad, iznajmili stanove, pa se vikendom vraćaju u selo ili su otišli za stalno. Ovde su zaključali kapije i vraćaju se samo leti, odnosno za vreme godišnjih odmora, ili na dan kada ih za zavičaj nešto vezuje kao što su posete grobovima predaka. Puno je praznih kuća, puno je starih, samih...

Zapisano je da se Neštin u pisanoj formi prvi put spominje 1323. godine, mada je ovde život postojao i mnogo pre toga. Vladali su ovim prostorima i Ugari, kratko je Neštin bio u sastavu srpske države za vreme kralja Dragutina Nemanjića, pa su se vratili Ugari, vladala potom i iločka vlastela, pa Turci, a tek njihovim odlaskom naseljeni su Srbi. Crkva je započeta 1755. godine, a završena četiri godine kasnije. Ikonostas je uradio Teodor Dimitrijević Kračun 1773. godine i spada u remek dela baroknog ikonopisa kod Srba. U crkvu je nekako tada uneta i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, a i sada se ovde nalazi. Interesantno je da je Neštin dobio prvu školu 1797. godine, a posle reformi austrijske carice Marije Terezije. Škola je radila u sastavu srpske pravoslavne crkve, a danas ovde radi odeljenje koja pripada OŠ „Vuk Karadžić“ u Bačkoj Palanci.

Ima nekoliko domaćina koji opstaju baveći se stočarstvom, vinogradarstvom, voćarstvom, cede vino i peku rakiju, ali sve je to malo.

Težak je i danas život sela koje je imalo krvavu istoriju, posebno u Drugom svetskom ratu, o čemu svedoči Spomen-obelisk sa oko 200 imena poginulih kao žrtve fašističkog terora ili palih u NOB (autor Jovan Soldatović). Najcrnji dan u istoriji ovog mesta desio se 14. oktobra 1942. godine, a na Dan Pokrova Presvete Bogorodice, kada su ustaše iz susednog Iloka, uz pomoć njima odanih meštana Neština, ubili 144 stanovnika Neština, uglavnom Srba. To je teret prošlosti, a danas je život težak zbog komunikacijskih problema. Godinama nema autobuske veze sa Novim Sadom. Jedino saobraćaju autobusi prema Bačkoj Palanci, a za druge pravce svako se snalazi kako zna i ume.             

- Prošlo je dve decenije kako mi, ali i drugi poljoprivrednici iz našeg sela, svoje proizvode ne možemo da prodamo u Bačkoj Palanci – kaže Kerešević. – Pšenicu, kukuruz, soju, suncokret, ali i grožđe, vino i rakiju, od čega dosta ljudi ovde živi, transportujemo do Sremske Mitrovice, Šida, pa i Novog Sada iako nam je Palanka najbliža, udaljena deset kilometara. Carinici kažu da ne može preko granice. Tako se dešava da Iločani svoje vino i rakiju prodaju u Bačkoj Palanci, a mi naše proizvode ili treba da švercujemo, ili da vozimo čamcima, da idemo okolo naokolo na skelu do Banoštora i Begeča, pa bačkom stranom do Palanke. U školi od 1-4 razreda je 40-tak dece, srednjoškolci putuju ili žive u mestima školovanja ili studiranja.

U lokalnoj Zadruzi je dvoje zaposlenih, u „Delti“ ima 15 radnika, a u selu postoji i fabrika vode u kojoj je 2-3 zaposlenih, ali i ona malo radi malo ne radi.

- Malo se ljudi iz našeg sela zapošljava u Bačkoj Palanci, u opštinskoj upravi ili javnim preduzećima, jer ako i dobije posao mora da napusti Neštin. Nedavno se nekoliko njih zaposlilo, ali to su poslovi koje obično u gradu malo ko hoće da radi – priča Kerešević.

Prema njegovim rečima s proleća u brojne vikendice u blizini Neština dođu vikendaši, pa selo oživi, leti dođu deca na raspust, ali s jeseni, prvim kišama, početkom školske godine, opet sve po starom, selo kao da opusti. Ima u selu nekoliko prodavnica, jedna kafanica, postoji Fudbalski klub, pa Orijentacioni klub svetle prošlosti, jer su orijentirci iz ovog mesta i Vizića bili prvaci i velike Jugoslavije. Poznata je i zaštićena poznata kuća nekada čuvene trgovačke porodice Savić iz 18. veka, a meštani su posebno ponosni na svoju pravoslanu crkvu posvećenu svetim vračevima Kozmi i Damjanu.

Miloš Sudžum