Нештин оживи само викендом и током распуста

И није то једини раритет карактеристичан за ова две села, јер после нове географије настале почетком последње деценије прошлог века, мештани ова два села, радници, ђаци, пензионери на путу до центра своје локалне самоуправе морају да прођу четири гранична прелаза, да тамо и вамо, прођу пар километара кроз Републику Хрватску, прођу царинску контролу, добро пазе шта носе, и никада не знају тачно када ће стићи тамо где су кренули, јер на граници знају да буду гужве, дуго да се чека... Знају овде да и друга села у Србији остају пуста, да људи одлазе у градове или у иностранство, али...            

Нештин, па и цео овај део Срема уз десну обалу Дунава, вековима је био на некаквој граници, а она, као и део других граница, ретко када је била мирна. Овде знају да праве поређење и наведу примере у свету где граница значи предност, олакшава живот људима са обе стране административне црте, а овде... Овде је граница отежала живот, јер уласком Хрватске у ЕУ, Нештин је од Европе буквално удаљен два километра и мало дуже до Илока, првог насељеног места у суседној држави.

По попису становништва из 2002. године Нештин је имао преко 900 становника, деценију касније пребројавање је рекло да овде живи око 790 људи, а они који тамо живе кажу да их данас, непуних шест година од последњег пописа, нема више од 550. То нам потврђује и Ђорђе Керешевић, директор овдашње Задруге која годинама има пословно-техничку сарадњу са „Делта аграром“ и Ђорђе Скокић, ветринар. Њих двојица, веле, по природи посла, улазе у сваки дом где има људи, а доста кућа је празно. Додају да број житеља, овог лепог места на обронцима Фрушке горе и на обали Дунава, варира од дана у недељи и у зависности од годишњег доба...          

- Када је својевремено, а у времену транзиције и приватизације, почело отпуштање радника кроз техонолшки вишак први којима су се послодавци захвалили били су радници који су путовали на посао из села – каже Скокић. –Посебно они који нису могли на време да стигну на посао, а Нештинци и Визићани нису могли, јер нису знали колико ће чекати на граничним прелазима између Нештина и Илока и Илока и Бачке Паланке, по два са сваке стране. Због тога су се једни отселили у Бачку Паланку, други отишли у Нови Сад, изнајмили станове, па се викендом враћају у село или су отишли за стално. Овде су закључали капије и враћају се само лети, односно за време годишњих одмора, или на дан када их за завичај нешто везује као што су посете гробовима предака. Пуно је празних кућа, пуно је старих, самих...

Записано је да се Нештин у писаној форми први пут спомиње 1323. године, мада је овде живот постојао и много пре тога. Владали су овим просторима и Угари, кратко је Нештин био у саставу српске државе за време краља Драгутина Немањића, па су се вратили Угари, владала потом и илочка властела, па Турци, а тек њиховим одласком насељени су Срби. Црква је започета 1755. године, а завршена четири године касније. Иконостас је урадио Теодор Димитријевић Крачун 1773. године и спада у ремек дела барокног иконописа код Срба. У цркву је некако тада унета и чудотворна икона Пресвете Богородице, а и сада се овде налази. Интересантно је да је Нештин добио прву школу 1797. године, а после реформи аустријске царице Марије Терезије. Школа је радила у саставу српске православне цркве, а данас овде ради одељење која припада ОШ „Вук Караџић“ у Бачкој Паланци.

Има неколико домаћина који опстају бавећи се сточарством, виноградарством, воћарством, цеде вино и пеку ракију, али све је то мало.

Тежак је и данас живот села које је имало крваву историју, посебно у Другом светском рату, о чему сведочи Спомен-обелиск са око 200 имена погинулих као жртве фашистичког терора или палих у НОБ (аутор Јован Солдатовић). Најцрњи дан у историји овог места десио се 14. октобра 1942. године, а на Дан Покрова Пресвете Богородице, када су усташе из суседног Илока, уз помоћ њима оданих мештана Нештина, убили 144 становника Нештина, углавном Срба. То је терет прошлости, а данас је живот тежак због комуникацијских проблема. Годинама нема аутобуске везе са Новим Садом. Једино саобраћају аутобуси према Бачкој Паланци, а за друге правце свако се сналази како зна и уме.             

- Прошло је две деценије како ми, али и други пољопривредници из нашег села, своје производе не можемо да продамо у Бачкој Паланци – каже Керешевић. – Пшеницу, кукуруз, соју, сунцокрет, али и грожђе, вино и ракију, од чега доста људи овде живи, транспортујемо до Сремске Митровице, Шида, па и Новог Сада иако нам је Паланка најближа, удаљена десет километара. Цариници кажу да не може преко границе. Тако се дешава да Илочани своје вино и ракију продају у Бачкој Паланци, а ми наше производе или треба да шверцујемо, или да возимо чамцима, да идемо около наоколо на скелу до Баноштора и Бегеча, па бачком страном до Паланке. У школи од 1-4 разреда је 40-так деце, средњошколци путују или живе у местима школовања или студирања.

У локалној Задрузи је двоје запослених, у „Делти“ има 15 радника, а у селу постоји и фабрика воде у којој је 2-3 запослених, али и она мало ради мало не ради.

- Мало се људи из нашег села запошљава у Бачкој Паланци, у општинској управи или јавним предузећима, јер ако и добије посао мора да напусти Нештин. Недавно се неколико њих запослило, али то су послови које обично у граду мало ко хоће да ради – прича Керешевић.

Према његовим речима с пролећа у бројне викендице у близини Нештина дођу викендаши, па село оживи, лети дођу деца на распуст, али с јесени, првим кишама, почетком школске године, опет све по старом, село као да опусти. Има у селу неколико продавница, једна кафаница, постоји Фудбалски клуб, па Оријентациони клуб светле прошлости, јер су оријентирци из овог места и Визића били прваци и велике Југославије. Позната је и заштићена позната кућа некада чувене трговачке породице Савић из 18. века, а мештани су посебно поносни на своју правослану цркву посвећену светим врачевима Козми и Дамјану.

Милош Суџум