NA JUGU BANATA, VREDNOG ZLATA Deliblatska peščara - priroda koja nam je posuđena
Putovanja po Vojvodini godinama unazad omogućila su mi da je dobrano upoznam – što bi se reklo – kao svoje dvorište.
Ali, ako bih morala da zabodem prst u najdraži mi kutak naše panonske ravnice, to bi bio sam jug Banata. (Neka mi moj rodni srednji oprosti na surovoj iskrenosti...)
Nedavno sam tako (poslom) posetila Deliblato, pri opštini Kovin, koje mi je ostavilo dovoljno snažan utisak da sam mu se, eto vrlo brzo, u privatnoj organizaciji vratila. Smešteno uz dva specijalna rezervata prirode – jezero Kraljevac i Deliblatsku peščaru – ovo selo idealno je za višednevni odmor u okviru kog imate priliku da procunjate jedinstvenom okolinom koja, samo zahvaljujući upornim i udruženim lokalcima, biva dovoljno taknuta da je prijemčiva, ali i dalje ponosna na svoj očuvani prirodni glanc.
I tako smo jednog četvrtka Mama i ja, sa tri psa: Tubišom, Vilijem i Lajkom, krenuli iz Žitišta ka Deliblatu, prolazeći kroz Torak, Sutjesku, Sečanj, Boku, Konak, Hajdučicu, Jermenovce, Janošik, Lokve, Alibunar, Banatski Karlovac, Nikolince, Uljmu, Izbište, Šušaru i – glavom i bradom – Deliblatsku peščaru – kroz koju je (navodno) najkraći put do našeg odredišta. Kad se samo setim, tih kraćanih 11 kilometara odužilo se kao 111, budući da smo se nas petoro, i senik kao šesti učesnik ludog ravničarskog rolerkostera, poprilično zabavili u borbi sa šumom i nekim starim asfaltom… Peščane dinice kao dokaz da ste u Peščari, mrak koji pada i pre nego što je zaista pao, telefoni bez ijedne crtice signala – sve su to razlozi zbog kojih smo kroz histeričan smeh i polusmešne šale tešile i sebe i auto da će sve biti u redu i da ćemo bezbedno stići i da više tuda nećemo prolaziti!
Nezahvalno ću preskočiti detalje dočeka i smeštanja u „Deliblatsku čardu”, gde smo boravile tri noći, ali se rado prisećam dolaženja sebi uz riblju i pileću čorbu pod lipama, brčkanje u bazenu pod vedrim zvezdanim nebom i kovanje planova sa vlasnikom Petrom Stamenovićem za predstojeće deliblatske avanture.
Nakon dana provedenog na mirnoj vodi jezera Kraljevac, treći dan našeg boravka bio je začinjen dvema aktivnostima: vožnjom kočijama kroz njive i šume uz samu Deliblatsku peščaru i ponovna vožnja kolima kroz nju do Zagajičkih brda gde nas je čekalo pešačenje.
Za prvi izlet smo zahvalne Dimitriju Ivačkoviću i Stefanu Smiljaniću koji su za nas petoro upregli konja Siglavog i kobilu Montauru koji su nas, brat bratu, sproveli petnaestak kilometara kroz deliblatski atar. Uz bezbedne turbulencije i poskakivanja na zadnjem „sedištu” karuca (usled čega mi je u jednom trenutku sasvim neprimetno ispala torbica po koju smo se kasnije vraćali, a moji obrazi crveneli), kratki predah u hladu kraj kućice i vinograda Dimitrijevih predaka, te vožnju do najviše tačke atara, branja divlje konoplje, fotkanja ogromnih ljubičanstvenih cvetova čička, „grljenja” plodne valovite ravnice, pa punim kasom preko lucerki, i sve to uz stidljivo pevanje bećaraca, stižemo do poznatog asfalta koji vodi put čarde i odmora do sledeće avanture zvane...Zagajička brda. Poznata mi samo iz priča i sa fotografija, enigma koja je razrešena tog poslepodneva kada smo sa našim domaćinom Petrom protutnjali onom peščarskom džadom, pa kroz stado ovaca i Šušaru i atarskim putem stigli do talasa presvučenih u stepske odore. Parkiramo se pred obeliskom – najvišom tačkom Deliblatske peščare – odakle se pogled prostire na pučinu požutelu od vrućine (kako i ne bi), a iza nje na Dunav, Braničevski okrug, Srbiju...
Prvog jutra, nakon obilnog doručka, čekala nas je vožnja čamcem po jezeru Kraljevac, za šta je bio zadužen Dejan Radosavljev koji nam je tokom mirne i veličanstvene plovidbe pričao o nastanku jezera, kao i posebnostima koje su doprinele da ono postane specijalni rezervat prirode. Plutajuća ostrva, zaštićene vrste riba poput umbre, čikova, linjaka, vijuna i zlatnog karaša, zatim siva, mrka i žuta čaplja, kormorani, pčelarice i druge ptice, barska paprat i barska kopriva – samo su neki od simbola jezera koje se prostire na površini od oko 190 hektara, u obliku potkovice.
Čeka nas spuštanje u samu kotlinu među brdima koja bivaju sve veća kako smo mi sve niže. A tamo... Muk. Da nije suve šuškave trave kroz koju su kučići ushićeno trčkarali i naših tihih, skoro bojažljivih razgovora (da što manje ometamo prirodu koja nam je posuđena na užitak), bili bismo usred ođeka tišine koji podsećaju da smo samo prolazni gosti koji ne smeju da ostavljaju trag. Premda ima raznoraznih tragova razuzdanih kvadova koji surovo presecaju bodljikavi tepih lesnog platoa. Sat vremena lagane šetnje završilo se najozbiljnijim podvigom – pentranjem do obeliska odakle je zalazak sunca okitio Banat zlatom, jer on zaista ništa manje ni ne zaslužuje!
Ostavljamo brda i atarski puder za sobom, mašemo vetroparkovima i Vršcu podno svojih planina, uplovljavamo u naizgled sve gušću šumu Peščare i eto nas, očas posla, za stolom sa svinjskim gulašom i sarmama, pa opet u bazenu pod zvezdama, tom tajnom mapom u koju kad se zagledate nastaje pesma.
Lea Radlovački