НА ЈУГУ БАНАТА, ВРЕДНОГ ЗЛАТА Делиблатска пешчара - природа која нам је посуђена

Али, ако бих морала да забодем прст у најдражи ми кутак наше панонске равнице, то би био сам југ Баната. (Нека ми мој родни средњи опрости на суровој искрености...)

Недавно сам тако (послом) посетила Делиблато, при општини Ковин, које ми је оставило довољно снажан утисак да сам му се, ето врло брзо, у приватној организацији вратила. Смештено уз два специјална резервата природе – језеро Краљевац и Делиблатску пешчару – ово село идеално је за вишедневни одмор у оквиру ког имате прилику да процуњате јединственом околином која, само захваљујући упорним и удруженим локалцима, бива довољно такнута да је пријемчива, али и даље поносна на свој очувани природни гланц.

И тако смо једног четвртка Мама и ја, са три пса: Тубишом, Вилијем и Лајком, кренули из Житишта ка Делиблату, пролазећи кроз Торак, Сутјеску, Сечањ, Боку, Конак, Хајдучицу, Јерменовце, Јаношик, Локве, Алибунар, Банатски Карловац, Николинце, Уљму, Избиште, Шушару и – главом и брадом – Делиблатску пешчару – кроз коју је (наводно) најкраћи пут до нашег одредишта. Кад се само сетим, тих краћаних 11 километара одужило се као 111, будући да смо се нас петоро, и сеник као шести учесник лудог равничарског ролеркостера, поприлично забавили у борби са шумом и неким старим асфалтом…  Пешчане динице као доказ да сте у Пешчари, мрак који пада и пре него што је заиста пао, телефони без иједне цртице сигнала – све су то разлози због којих смо кроз хистеричан смех и полусмешне шале тешиле и себе и ауто да ће све бити у реду и да ћемо безбедно стићи и да више туда нећемо пролазити!

Незахвално ћу прескочити детаље дочека и смештања у „Делиблатску чарду”, где смо боравиле три ноћи, али се радо присећам долажења себи уз рибљу и пилећу чорбу под липама, брчкање у базену под ведрим звезданим небом и ковање планова са власником Петром Стаменовићем за предстојеће делиблатске авантуре.

Након дана проведеног на мирној води језера Краљевац, трећи дан нашег боравка био је зачињен двема активностима: вожњом кочијама кроз њиве и шуме уз саму Делиблатску пешчару и поновна вожња колима кроз њу до Загајичких брда где нас је чекало пешачење.

За први излет смо захвалне Димитрију Ивачковићу и Стефану Смиљанићу који су за нас петоро упрегли коња Сиглавог и кобилу Монтауру који су нас, брат брату, спровели петнаестак километара кроз делиблатски атар. Уз безбедне турбуленције и поскакивања на задњем „седишту” каруца (услед чега ми је у једном тренутку сасвим неприметно испала торбица по коју смо се касније враћали, а моји образи црвенели), кратки предах у хладу крај кућице и винограда Димитријевих предака, те вожњу до највише тачке атара, брања дивље конопље, фоткања огромних љубичанствених цветова чичка, „грљења” плодне валовите равнице, па пуним касом преко луцерки, и све то уз стидљиво певање бећараца, стижемо до познатог асфалта који води пут чарде и одмора до следеће авантуре зване...Загајичка брда. Позната ми само из прича и са фотографија, енигма која је разрешена тог послеподнева када смо са нашим домаћином Петром протутњали оном пешчарском џадом, па кроз стадо оваца и Шушару и атарским путем стигли до таласа пресвучених у степске одоре. Паркирамо се пред обелиском – највишом тачком Делиблатске пешчаре – одакле се поглед простире на пучину пожутелу од врућине (како и не би), а иза ње на Дунав, Браничевски округ, Србију...

Првог јутра, након обилног доручка, чекала нас је вожња чамцем по језеру Краљевац, за шта је био задужен Дејан Радосављев који нам је током мирне и величанствене пловидбе причао о настанку језера, као и посебностима које су допринеле да оно постане специјални резерват природе. Плутајућа острва, заштићене врсте риба попут умбре, чикова, лињака, вијуна и златног караша, затим сива, мрка и жута чапља, корморани, пчеларице и друге птице, барска папрат и барска коприва – само су неки од симбола језера које се простире на површини од око 190 хектара, у облику потковице.

Чека нас спуштање у саму котлину међу брдима која бивају све већа како смо ми све ниже. А тамо... Мук. Да није суве шушкаве траве кроз коју су кучићи усхићено трчкарали и наших тихих, скоро бојажљивих разговора (да што мање ометамо природу која нам је посуђена на ужитак), били бисмо усред ођека тишине који подсећају да смо само пролазни гости који не смеју да остављају траг. Премда има разноразних трагова разузданих квадова који сурово пресецају бодљикави тепих лесног платоа. Сат времена лагане шетње завршило се најозбиљнијим подвигом – пентрањем до обелиска одакле је залазак сунца окитио Банат златом, јер он заиста ништа мање ни не заслужује!

Остављамо брда и атарски пудер за собом, машемо ветропарковима и Вршцу подно својих планина, упловљавамо у наизглед све гушћу шуму Пешчаре и ето нас, очас посла, за столом са свињским гулашом и сармама, па опет у базену под звездама, том тајном мапом у коју кад се загледате настаје песма.

Леа Радловачки