Molitveni doručak u Sanadu: Ne zna Bela kuća šta su banatski gurmanluci
NOVI KNEŽEVAC: Iz Sanada, sela na severu Banata a nadomak Tise, odlazilo se u veće varoši radi školovanja i posla, ali iz Novog Sada, Kikinde, Zrenjanina, Subotice, Beograda, pa i dalje, rado se i vraćalo. Poseban ugođaj je Molitveni doručak koji s proleća na rodnom gruntu priredi oralni hirurg Srba Petrov, pa tako je bilo i na minulom 18. susretu. Petrov je preko tri decenije žitelj Novog Sada, gde drži stomatološku polikliniku (ima ispostavu i u Senti), a za skup u zavičaju kao mustra mu je čuveni Molitveni doručak predsednika SAD u Beloj kući.
Kad mogu Amerikanci, što ne bi i Sanadci, kad prvi zapisi o selu datiraju mnogo pre nego što je Kolumbo otkrio Novi svet, ponosan je na drevne banatske korene Petrov.
Priznaje da njega i družinu mu godine pritiskaju, ali opstaje njegova štala s vrsnim kasačima. Koliko su uspešni na domaćim i stranim hipodromima svedoči šezdesetak šampionskih pehara, dok su samo par puta Srbini mezimci osvajali drugo, treće ili četvrto mesto. Bio je u dva navrata na najvećim trkama u Parizu, a Nadir 3 takmičio se u Beču i Budimpešti.
Jako dobar je Donato Luka, koga sam kupio pre nekoliko meseci a stigao je iz Finske. Star je devet godina i već se dobro pokazao na tri trke u Pešti i jednoj u Subotici, gde će startovati ove sezoni da se odmeri s najbržim konjima Srbije. Ipak, apsolutno najbolji je Ben Hit, koji se oždrebio u mojoj štali, trčao stotinak puta, imao 20 pobeda i trajno mi odredio hobi. Ostala grla su uglavnom potekla iz ove štale, ali trenutno nemam kobila, dok kasače koji nastupaju trenira Ace Dimitrijević iz Subotice, veli Petrov.
Ljubav prema konjima nasledio je od dede i oca, koji su među prvima u severnom Banatu imali lipicanere.
Uprkos ranom odlasku iz zavičaja, prvo u Beograd na studije a posle u Novi Sad, nešto me tera da se stalno vraćam, objašnjava Petrov, koji sem prijatelja, Sanadaca iz mesta i dijaspore, okuplja i dosta konjara.
Molitveni doručak počinje uvek subotom kad ođutri, oko 10 sati, a potraje u dobrom raspoloženju do večeri. Meni takav da Bela kuća može samo zavideti. Svi su uvereni da ni Tramp ne bi odoleo, ali ovo, uglavnom muško društvo, radije bi ugostilo njegovu suprugu Melaniju. Ipak, bilo je i predstavnika s druge strane Velike bare, jer je poznati beogradski advokat Toma Višnjić (naše optuženike branio u Hagu) doveo kolegu Normana Sepenuka iz Portlanda. Ovajdili se i tamburaši u čvrstoj valuti kad se mister Sepenuk mašio novčanika, pa ih svirci i Sanadci ispratiše kako dolikuje.
Jelovnik se gotovo ne menja 18 godina, uvek je na okupu gotovo isto društvo, sem onih koje smo ispratili u večnu kuću, kaže Petrov, pa u pomen prijatelju Babi, jednoj od legendi ovih okupljanja, od muzikanata koje predvodi šef velikog orkestra RTV Mića Janković poruči “Dotak'o sam dno života” Tome Zdravkovića.
Pre doručka cirkulacija se popravi rakijom belkom od medenih šljiva, ali bude kajsijevače, viljamovke, dudare i druge žestine. Za meze pite sa sirom, krompirom i zeljem, mokrinski lisnati sir, sledi dimljena plećka, šarena slaninica tanko rezana, krompir u čakširama, hleb sa guščijom masti i paprikom, a salata su mladi luk, rotkvice i ljute papričice.
Od doručka nema kade da se dane, eto za užinu barena rolovana šunka i ren. A tek ručak: šurena jaretina ispod sača (sprema je vrsni kulinar Vladan Subotin), prasetina se peče u paorskoj peći, a salčići sa džemom od kajsija podmazuju rizlingom i rozeom iz karlovačkog Bajilovog podruma.
Ratko Borovnica iz Kikinde, bivši predsednik Fudbalskog saveza Vojvodine i vlasnik građevinske firme “Tehnogor”, imao je opravdanje za raniji odlazak.
Obično poslednji odlazim, ali polaže se kamen-temeljac za 25 stanova za izbeglice iz Hrvatske i BiH na mom gradilištu i moram biti prisutan, jer stižu potpredsednik vlade Ivica Dačić i drugi zvaničnici, vajka se Borovnica.
Sanadac Radovan Lala Davidov je korene pustio u Petrovcu na Mlavi. Otišao kao vrstan fudbaler pre skoro pola veka i tamo ostao.
Kad ugrabe vremena, vole deca i unuci da dođu u Sanad i pecaju na Tisi, priča Lala, koji je nakon sportske karijere najviše direktorovao.
Po rukovodilačkom stažu ne zaostaje Đurđe Đura Knežević, čelnik poljoprivredne zadruge, kasnije AD “Sanad”, 36 i po godina. Na terasi kuće Petrov uvek baci koju partiju karata sa braćom Nadrljanski – Slobodan je cenjeno ime pravosuđa Novog Sada, a Stanko bankarstva Zrenjanina. Uklopio se i sanadski zet Ljubiša Đorđević, uspešan biznismen iz Subotice, koji dolazi još iz studentskih dana, zbog tadašnje devojke, sad supruge Biljane.
Pesma kaže “besni momci u Sanadu, besni u Mokrinu”, ali Sanadci su i pitomi, meni pravi drugari već tridesetak godina. Teško se živi, ali imaju duha. Naravno, ko ne može s njima da se nosi u ispijanju rakije i vina, nije njihov, primio se u tazbini Ljubiša.
Mića Janković u Sanadu svira od prvog susreta, ali je sad prvi put video u Sanadu svadbarsku kolonu automobila.
Uvek je veselo, ipak, voleo bih da je svake subote svadba. Lepo je i mirno ovo mesto i pamtim na početku, kad smo s Milanom Prunićem Dumom šetali šorom, meštani su otvarali prozore da nas pozdrave, samo se lepog seća maestro Janković.
Milorad Mitrović
