Majstor Vudi i škart pretvara u bisere
BAČKA PALANKA: Lokalpatriote Bačke Palanke se jako ljute kad se neko sprda s imenom njihovog grada, spremni su i da se zakrve, tvrdeći da je ono samo geogafska odrednica, koja nikako ne pokazuje stanje duha.
Gostovali im umetnici raznih fela i već su verovali da su videli sve što valja da se vidi, kad se ono prošlog leta na Preobraženje među ostalim slikarima i vajarima, učesnicima lokalne umetničke kolonije, našao i Beograđanin Dragan Ilić Vudi (50) i smestio u roditeljski dom svog prijatelja, beogradskog novinara Radeta Ercega.
Tek onda su shvatili šta sve može da bude i od čega da nastane umetnička kreacija. Kao i da Vudiju (na englskom – drveni) nadimak savršeno odgovara. Jer, on se prema tom plemenitom materijalu odnosi zaista s mnogo poštovanja, kao da je svila ili pergament. Posle uobičajenih popravki, recimo, kuhinjskih kredenaca i trpezarijskih ormarića i stalaža, on doslovno ništa ne baca jer nikad ne zna gde će to banalno parče škarta jednog dana možda ugraditi.
Pošto je svoju radionicu smestio u podrum jedne posleratne dvospratnice u prestoničkom naselju Rakovici, dojadile su mu ordinarne neonke pa je neverovatno kakve sve unikatne stone lampe stvara od recikliranih kocki drveta, stakla, metala.
Ni nebo nije granica mašti tog vrsnog umetničkog stolara. Kao što je maštovitom i zujanje komarca muzika, tako se i u škartu mogu videti biseri.
Prvo sam pravio prenosive lego police od belog bora, koje sam farbao ekološkim, prijatnim bojama, pa sam se počeo igrati s nogarima za stoliće namenjene zaljubljenima, priča Dragan.
Kako dalje kaže, kombinuje i puno drvo sa staklenim epruvetama i retortama u koje može da se stavlja cveće ili začinsko bilje, poput bosiljka i ruzmarina, pa kuhinjski sto dobija zaista originalni šmek.
Radim i drvene ramove za slike i postolja skulptorskih dela prijatelja, koji često svraćaju u moju „podrumsku manufakturu crnog hleba i piva”, priča naš sagovornik.
Prijatelji za Vudija kažu da, mada mu je u glavi i duši muzika anarhističke buke (još uvek sluša „Kleš” i „Pistolse”), ipak insistira na brižnoj ručnoj obradi drveta.
Veli da, dok dletom ručno u svakom komadu traži dublju vezu između njegove prirodne teksture i prostora u kojem živi, razmišlja o srpskim velikanima poput Tesle, Pupina ili Milankovića.
Tako i dodirom potvrđuje svoju filozofiju življenja.
M. Sudžum
