Мајстор Вуди и шкарт претвара у бисере

Гостовали им уметници разних фела и већ су веровали да су видели све што ваља да се види, кад се оно прошлог лета на Преображење међу осталим сликарима и вајарима, учесницима локалне уметничке колоније, нашао и Београђанин Драган Илић Вуди (50) и сместио у родитељски дом свог пријатеља, београдског новинара Радета Ерцега.

Тек онда су схватили шта све може да буде и од чега да настане уметничка креација. Као и да Вудију (на енглском – дрвени) надимак савршено одговара. Јер, он се према том племенитом материјалу односи заиста с много поштовања, као да је свила или пергамент. После уобичајених поправки, рецимо, кухињских креденаца и трпезаријских ормарића и сталажа, он дословно ништа не баца јер никад не зна где ће то банално парче шкарта једног дана можда уградити.

Пошто је своју радионицу сместио у подрум једне послератне двоспратнице у престоничком насељу Раковици, дојадиле су му ординарне неонке па је невероватно какве све уникатне стоне лампе ствара од рециклираних коцки дрвета, стакла, метала.

Ни небо није граница машти тог врсног уметничког столара. Као што је маштовитом и зујање комарца музика, тако се и у шкарту могу видети бисери.

Прво сам правио преносиве лего полице од белог бора, које сам фарбао еколошким, пријатним бојама, па сам се почео играти с ногарима за столиће намењене заљубљенима, прича Драган.  

Како даље каже, комбинује и пуно дрво са стакленим епруветама и ретортама у које може да се ставља цвеће или зачинско биље, попут босиљка и рузмарина, па кухињски сто добија заиста оригинални шмек.

Радим и дрвене рамове за слике и постоља скулпторских дела пријатеља, који често свраћају у моју „подрумску мануфактуру црног хлеба и пива”, прича наш саговорник.

Пријатељи за Вудија кажу да, мада му је у глави и души музика анархистичке буке (још увек слуша „Клеш” и „Пистолсе”), ипак инсистира на брижној ручној обради дрвета.

Вели да, док длетом ручно у сваком комаду тражи дубљу везу између његове природне текстуре и простора у којем живи, размишља о српским великанима попут Тесле, Пупина или Миланковића.

Тако и додиром потврђује своју филозофију живљења.                                                                                                           

М. Суџум