Ljubav prema lipicanerima Akoša Berenjija iz Kanjiže

Deda Karolj Pekla koji je držao radne konje, pre desetak godina ispunio mu je želju i kupio ždrebe lipicanera koje se zvalo Rambo, pa su mu lipicaneri mu postali hobi i velika ljubav, a od pre četiri godine aktivno se takmiči sa zapregama.

Zahvaljujući podršci porodice Akoš sada ima modernu štalu sa šest odraslih lipicanera, a uz Kapetana, Kasina, Šerifa i druge ajgire, tu je i osmomesečno ždrebe Bingo. Akoš priča, da od kada je počeo da se takmiči sa zapregama lipicanera, kroz štalu je prošlo trideset konja.

Konjički sport je možda najskuplji na svetu. Puno koštaju konji i njihovo držanje, skupa je i oprema, a dobar fijaker košta kao automobil. Ali, iznad svega konje treba voleti, kaže Akoš Berenji.

Akoš na raspolaganju ima tri nalickana fijakera, opreme za dvopreg i četvoropreg, i sve što je neophodno za redovne treninge, pre nego što se izađe na takmičenja. 

U Srbiji je malo majstora sarača, koji prave opremu za konje. Najveći deo opreme je iz majstorske radionice Jovana Đurana iz Sombora, ali nabavljali smo nešto i iz Mađarske. Za učešće na takmičenjima kod nas i inostranstvu potrebna je kvalitetna oprema. U Srbiji ima svega pet-šest takmičenja u zapregama, ali samo na tri se odvijaju u sve tri discipline: dresurnoj vožnji, maratonu i vožnji kroz čunjeve, dok na ostalim je samo vožnja kroz čunjeve. Želim da se ogledam i na takmičenjima u inostranstvu, ali to je prilično skupo i moram se za međunardnu scenu još više pripremati, napominje Berenji.

Mlađani zaljubljenik u lipicanere i fijakere iz Kanjiže imao je dosta uspeha u dosadašnjim nastupima, što potvrđuju brojni osvojeni pehari i diplome. Za prošlu godinu bio je drugi u ukupnom plasmanu među kolegama iz Srbije, pretprošle godine treći. Na lanjskom šampionatu Balkana u Bugarskoj u pojedinačnoj vožnji dvoprega zauzeo je četvrto mesto, ali je reprezentativna ekipa Srbije u kojoj su pored njega bili Milan Gaković iz Kucure i Oliver Bunford iz Subotice bila najbolja na Balkanu.  

Da bi se postizali uspesi na takmičenjima potrebni su svakodnevni rad i treninzi, jedino zimi ima malo predaha, jer je malo teže trenirati po velikoj hladnoći, snegu i kiši. Od šest konja koji su sada u štali svi su čistokrvni kvalitetni lipicaneri, pet je iz odgoja Ergele Kelebija, jedan iz Čačka, a tu je i ždrebe Bingo koje je oždrebljeno u našoj štali. Mlađi konji lipicaneri staju oko 2.000 evra, ali oni koji su utrenirani i mogu već da izlaze na takmičenja mnogo su skuplji, cena im je pet, deset pa i 20.000 evra, predočava Berenji. 

Pored ljubavi bavljenje konjima iziskuje puno rada, a konji se uglavnom danas drže iz hobija, za paradu i takmičenja, što nije jeftino.

Konje treba voleti, treba i novca, treba i jako puno rada, a ne samo držati kajase i paradirati. Danas je malo ljudi koji vole i hoće da rade u štali i oko konja. Konje treba svaki dan timariti i paziti. Uglavnom ja se bavim sa konjima, ali kada nisam u mogućnosti zbog obaveza na fakultetu, deda Karolj uvek mi pomogne i hrani konje. Vikendom mi pomaže drugar Akoš Žamboki, koji studira u Mađarskoj, pa kada dođe zajedno idemo na kanjiško Vašarište na trening, jer mi je on suvozač na takmičenjima, ispričao je Berenji.

Akošov deda Karolj Pekla priča da je i on kao mali zavoleo konje i da radi sa konjima, a kasnije pored posla u preduzeću se bavio zemljom i držao konje.

Bavio sam se proizvodnjom lubenica, gde obrada nije moguća traktorom nego sam zbog špartanja useva držao konje. Unuk Akoš je uvek dolazio i zavoleo konje od malih nogu. Posle, kada je već krenuo u školu, rekao je da mu kupim ždrebe lipicanera. Nisam imao kud, ispunio sam mu želju i tako je zavoleo lipicanere. Ždrebe koje smo nazvali Rambo je bilo crno, jer do godinu i po starosti lipicaneri su crne boje, a kada porastu menjaju je u belu. Lipicaneri su najpametniji i najlepši, ali i najskuplji konji. Sagradili smo i novu štalu, prostire se na tri placa, gde ima malo prostora i za trening. U Srbiji je samo nekoliko ovakvih savremenih štala, tako da Akoš ima gde da neguje svoje ljubimce, a lepo je i što mu pomaže drugar Akoš Žamboki. Kad odemo na takmičenja u Kelebiju, Stari Tamiš, Pećince, Kucuru ili Sombor, uvek kažu „Došla su dva Akoša, gotovi smo, oni pobeđuju”, ne skriva zadovoljstvo Karolj Pekla.

Milorad Mitrović