Љубав према липицанерима Акоша Берењија из Кањиже

Деда Карољ Пекла који је држао радне коње, пре десетак година испунио му је жељу и купио ждребе липицанера које се звало Рамбо, па су му липицанери му постали хоби и велика љубав, а од пре четири године активно се такмичи са запрегама.

Захваљујући подршци породице Акош сада има модерну шталу са шест одраслих липицанера, а уз Капетана, Касина, Шерифа и друге ајгире, ту је и осмомесечно ждребе Бинго. Акош прича, да од када је почео да се такмичи са запрегама липицанера, кроз шталу је прошло тридесет коња.

Коњички спорт је можда најскупљи на свету. Пуно коштају коњи и њихово држање, скупа је и опрема, а добар фијакер кошта као аутомобил. Али, изнад свега коње треба волети, каже Акош Берењи.

Акош на располагању има три налицкана фијакера, опреме за двопрег и четворопрег, и све што је неопходно за редовне тренинге, пре него што се изађе на такмичења. 

У Србији је мало мајстора сарача, који праве опрему за коње. Највећи део опреме је из мајсторске радионице Јована Ђурана из Сомбора, али набављали смо нешто и из Мађарске. За учешће на такмичењима код нас и иностранству потребна је квалитетна опрема. У Србији има свега пет-шест такмичења у запрегама, али само на три се одвијају у све три дисциплине: дресурној вожњи, маратону и вожњи кроз чуњеве, док на осталим је само вожња кроз чуњеве. Желим да се огледам и на такмичењима у иностранству, али то је прилично скупо и морам се за међунардну сцену још више припремати, напомиње Берењи.

Млађани заљубљеник у липицанере и фијакере из Кањиже имао је доста успеха у досадашњим наступима, што потврђују бројни освојени пехари и дипломе. За прошлу годину био је други у укупном пласману међу колегама из Србије, претпрошле године трећи. На лањском шампионату Балкана у Бугарској у појединачној вожњи двопрега заузео је четврто место, али је репрезентативна екипа Србије у којој су поред њега били Милан Гаковић из Куцуре и Оливер Бунфорд из Суботице била најбоља на Балкану.  

Да би се постизали успеси на такмичењима потребни су свакодневни рад и тренинзи, једино зими има мало предаха, јер је мало теже тренирати по великој хладноћи, снегу и киши. Од шест коња који су сада у штали сви су чистокрвни квалитетни липицанери, пет је из одгоја Ергеле Келебија, један из Чачка, а ту је и ждребе Бинго које је ождребљено у нашој штали. Млађи коњи липицанери стају око 2.000 евра, али они који су утренирани и могу већ да излазе на такмичења много су скупљи, цена им је пет, десет па и 20.000 евра, предочава Берењи. 

Поред љубави бављење коњима изискује пуно рада, а коњи се углавном данас држе из хобија, за параду и такмичења, што није јефтино.

Коње треба волети, треба и новца, треба и јако пуно рада, а не само држати кајасе и парадирати. Данас је мало људи који воле и хоће да раде у штали и око коња. Коње треба сваки дан тимарити и пазити. Углавном ја се бавим са коњима, али када нисам у могућности због обавеза на факултету, деда Карољ увек ми помогне и храни коње. Викендом ми помаже другар Акош Жамбоки, који студира у Мађарској, па када дође заједно идемо на кањишко Вашариште на тренинг, јер ми је он сувозач на такмичењима, испричао је Берењи.

Акошов деда Карољ Пекла прича да је и он као мали заволео коње и да ради са коњима, а касније поред посла у предузећу се бавио земљом и држао коње.

Бавио сам се производњом лубеница, где обрада није могућа трактором него сам због шпартања усева држао коње. Унук Акош је увек долазио и заволео коње од малих ногу. После, када је већ кренуо у школу, рекао је да му купим ждребе липицанера. Нисам имао куд, испунио сам му жељу и тако је заволео липицанере. Ждребе које смо назвали Рамбо је било црно, јер до годину и по старости липицанери су црне боје, а када порасту мењају је у белу. Липицанери су најпаметнији и најлепши, али и најскупљи коњи. Саградили смо и нову шталу, простире се на три плаца, где има мало простора и за тренинг. У Србији је само неколико оваквих савремених штала, тако да Акош има где да негује своје љубимце, а лепо је и што му помаже другар Акош Жамбоки. Кад одемо на такмичења у Келебију, Стари Тамиш, Пећинце, Куцуру или Сомбор, увек кажу „Дошла су два Акоша, готови смо, они побеђују”, не скрива задовољство Карољ Пекла.

Милорад Митровић