Kovinac Đura Romić, samouki majstor za sve i svašta

- Samo ručak ne kuvam, sve drugo radim - kaže za sebe šeretski. - Opravljam automobile, uglavnom stare. Vozio sam desetak „spačeka“; „dijana“; „amija“, ali prvo „tristaća“. Posvađam sam sa kumom, nešto sam mu yabe radio tri meseca, a on meni naplati kad mi ga je popravio. E, neće više ni jedan majstor da mi naplati! I tako krenulo, ali i sa svim drugim poslovima za koje je trebalo nekog zvati, moliti, platiti...

Od kupovine alata, proučavanja motora, skidanja i vraćanja delova, samouki mehaničar danas svima popravlja starije tipove vozila. Od njih svi dižu ruke, osim Đure, tamburaša u mesnom orkestru, lovca, šnajdera... Dvospratnu kuću je devedesetih godina sam podigao. Dok je supruga bila u bolnici i na rehabilitaciji čak tri godine. Zidao je i išao kod nje u posetu svakog dana.

- Kad smo krenuli da pravimo kuću, kupim „amija“ i s njim sam doneo jako puno materijala.

Đura mu je izvadio zadnja sedišta i preradio ga u „van“ bez krova. Postao je teretno vozilo zbog koga je potom na desetine sličnih prošlo njegovu radionicu. Za ribare, lovce, kućne potrebe... Đura ih je vratio u život.

U osnovnoj školi svestrani Đura bio je „vukovac”. Upisao je gimnaziju i počeo da uči gitaru. Okuplja se tad ekipa i nastaje bend „Đuksi“. Žarili su i palili na igrankama, većinom u sali Radničkog doma u Kovinu, a onda su se razišli po fakultetima. Đura je upisao Politehnički, no, nije ga završio. Došla je vojska, posle vojske i prvi posao na Carini u Beogradu.

„Carinici vide da ja pušim, pa dođu:

- Imaš upaljač, meni se pokvario?

- Daj da ti popravim!- kažem im i popravim, jedan, pa drugi i tako krenem da ih popravljam. Šef je bio neki loš tip i jednom mene zove direktor, da vidi šta ja to radim? Šef je imao neki auto, kad mu se pokvario ja sam ga odšlepao u Zemun kod majstora. Uvek tako bilo. Ko god je tražio pomoć, ja sam mu pomagao. Nisam bio ljiga od čoveka

- Prijava stoji da popravljaš upaljače na carini, kaže meni šef

- Da, carinicima, ali kad je nešto hitno, ja zato mogu u svako doba da zovnem carinika da nešto odrade i van svojih redovnih termina. Usluga za uslugu. Pitam ga tu pred direktorom:

-Jesam ja Vama popravljao upaljač?

-Ja ne pušim

- Ne pušite mesec dana, a pre toga? Kad ste mi onomad doneli, kako sam mogao da kažem: neću?!

I tako se to završi”

Gitaru je, posle raspada benda, ponovo uzeo u ruke u vojsci. „Pita potporučnik, ko ima instrumente, kažem imam ja gitaru, pojačalo. Spremi se u petak idi kući, a nisam bio ni mesec dana.

Kada je oružje u pitanju, nije mu bilo premca.

„Kaže desetar, što ne vežbaš? Ja to znam, a ja sam već pre toga imao dozvolu za oružje, ja sam lovac sad već 40 godina. Ko je najbrži što zna, da se ja s njim takmičim, kažem ja mojoj jedinici. Desetar mi pokaže na jednog Šiptara, mlad čovek, dobar.

Ako ja pobedim, mesec dana ima da mi daješ motane cigare, ako ti pobediš ja ću tebi davati pare za cigare mesec dana. Pobedio sam ga. Ajd sad smotaj mi cigaru! Nisam to preterano iskoristio. Bio je dobar drugar.”

Kad se vratio iz vojske, zaključio je da je vreme da se neke stvari iskristališu i devojku je zaprosio rečima: „Je l oćeš ti da se udaš za mene, je l nećeš? Ona rekla ’oće i gotovo, završeno”. Imaju dvoje odrasle dece, dvoje unučića i skladan brak.

Kako sam kaže, bilo je perioda u njegovom životu, još iz rane mladosti, kad je „bilo para k’o pleve” ali je bilo i kada se manje zarađivalo, ostajalo bez posla. Zlatni period bile su godine provedene u kovinskoj štampariji „Grafičar”. Radeći kao komercijalista donosio je toliko posla koliko nisu štampari mogli da postignu. Ali, opet se sporečkao sa šefom, dobio premeštaj u knjižaru i  dao vrlo brzo otkaz.

Dinamična priroda, radoznao duh i svestranost nikad ga nisu ostavili bez dinara.

Nije se libio ni jednog znanja. Poslednje što razvija kao „mali biznis” jesu krojačke usluge.

„Počeo sam za moje kolege lovce. Da im skratim pantalone, proširim, zamenim rajsferšlus i sad svašta radim”, pokazuje s ponosom jedne pantalone koje je preradio u bermude za lov.

Neko plati, neko kaže doneće, a ima i onih kojima radi prijateljski.

- Vidiš ove papuče, to sam zalepio, a ovo je pumpa za zalivni sistem i nju sam opravio. Neki dan jednu frezu, sad sebi štapove za pecanje. Ako da Bog da odem na Dunav. Nisam bio ne pamim od kad.

U lov više ne ide. Uveli neko pravilo da najmanje šestorica treba da idu zajedno, a nije Đura sklon da ga kalupe.

A tamburu? Svira još. Ne tako redovno kao pre s njegovim Bećarima. Rekli da mu je tambura preglasna. Pet meseci nije išao, sad ga opet zvali i on malo stišao, da ne štrči. Ali kad udari u žica uz bandu „Dunavski plićak„, na reci, e to se čuje i na desnoj obali, negde do Kostolca.

„Gde si dušo, gde si rano...“ pevaju dunavski talasi duboko u noć, onako za dušu, a u međuvremenu svira radio u Đurinoj garaži dok on opravlja i naizgled nepopravljivo.

Violeta Živkov