Kotrljanje ravnicom: I paorima treba neki Lidl za jeftiniju nabavku
CREPAJA: Poljoprivredno gazdinstvo Miroslava Grubanova iz Crepaje, sa dvadesetak hektara koje obrađuje, spada u u kategoriju manjih gazdinstava, kakvih je najviše u Crepaji i svim vojvođanskim mestima. S pozicije predsednika Udruženja poljoprivrednika “Paori Crepaje”, Grubanov je do sada uvek bio u prvim redovima kada su paori protestovali, ima šta da kaže, zameri na agrarnoj politici i predloži šta da se preduzima...
Kiša je rominjala i tek pokupila prašinu u crepajačkom ataru i ovom južnobanatskom selu, kada smo u sredu Grubanova zatekli kako popravlja vremešni traktor “Belarus”. Konstatuje da ove sezone Crepaju kiša zaobilazi, da za razliku od drugih vojvođanskih atara nije čestito padala već četiri meseca, te da se odrazilo na umanjenje prinosa, ne tako kao lanjske koja je bila još sušnija. Grubanov seje suncokret, kukuruz, ječam, pšenicu i soju…
Grubanov je po struci mašinbravar, stekao je i diplome na višoj školi i fakultetu, a poljoprivredom se bavi od kada je ostao bez posla. Da je sve kao u razvijenim zemljama gde kapitalizam ima dublje korene, gde su uslovi za poljoprivredu drugačiji, Grubanov smatra da bi lako i bez fakulteta mogao da živi i radi u paorluku, imajući u vidu da su u zemljama EU subvencije po hektaru i 350 evra, jeftinija je nafta…
Nekada kada je maksimum bio 10 hektara, gazdinstvo koje je imalo 20 hektara nije bilo malo, a sada od tolikog gazdinstva živim gore nego što se pre živelo sa 10, tako da vidimo gde nas vodi ovaj liberalni kapitalizam. Da bi se normalno živelo kao pre sa 10, gazdinstvu treba 50 hektara, što je za mnoga mala gazdinstva teško ostvarivo. Sutra će trebati 150 hektara, i tu izgleda nema kraja. Moj utisak je da država i šta može, neće da pomogne, jer što dobijemo samo 4.000 dinara po hektaru na ime subvencije, ona nam uzme kroz akcize, poreze i druge dažbine, pesimista je Grubanov.
Naš sagovornik dodaje da se veća gazdinstva snalaze, potvrđujući staru narodnu, da para na paru ide, jer oni na veću količinu dobijaju popuste za seme i repromaterijale, i u drugačijoj su poziciji.
Sve je prisutnija praksa da mala gazdinstva svoju zemlju daju u arendu, ali to ne valja iz dva razloga. Prvi razlog je da kad se jednom daš drugom zemlju i prestaneš da se njome baviš, teže ćeš posle ponovo da kreneš. Drugo, ovi koji daju zemlju u arendu imaju decu, koja time automatski ostaju bez radnog mesta. Svi gledaju šta će i kuda će za izvesnijom egzistencijom, odlaze u grad ili preko granice, što ne valja na duge staze za budućnost sela, kategoričan je Grubanov, napominjući da se arenda za lanac zemlje plaća 300 evra.
Crepaja je na 35 kilometara od Beograda, koje je veliko tržište za povrće, zemlja je plodna, selo je veliko i ima dosta jakih gazdinstava koji ne pitaju puno za iznos arende, ali atar je ipak ograničen, tako da u bici za zemlju kupuje se i u susednim atarima Jabuke, Starčeva, Glogonja…
U celom lancu poljoprivrede jedini sigurni u zaradu su prodavci repromaterijala, otkupljivači i izvoznici. Oni koliko god da koštaju naši paorski proizvodi uvek naprave svoju računicu da se ugrade i zarade, ne mareći baš mnogo da li mi pokrivamo proizvodne troškove. Razumem da je i kod nas naišao period prvobitne akumulacija kapitala, međutim traje predugo već tri decenije, pa nikako da se završi, da i mala gazdinstva počnu normalnije da žive, a ne samo ovi što su blizu kod valova, utisak je Grubanova.
Država bi tu mogla da uradi najviše, međutim, u tom pogledu se pravi kao da to nije njen posao, bez obzira na neke mere koje preduzima, smatra Grubanov.
Kako je u Poljskoj mogla da opstane fabrika traktora “Ursus”, da opstane “Zetor”, a da u Srbiji nije mogao da opstane “IMT”. Država se ovde pravi mnogo naivna i sve je prepustila tržištu, pa smo dočekali period “dođi i otmi”. O ekonomiji se u poljoprivredi mora voditi računa. Pre je važilo pravilo da na jedan kilovat snage traktora obrađuje se jedan hektar,pa bi posed koji imam mogao obrađivati sa malim “Vladimircom”, ali bi oranje potrajalo dva meseca. Naspram površine koju obrađujem imam dobru mehanizaciju “Belarus 140” i “Ferguson”. Ovaj stariji “Belarus” je neuništiv jer je pravljen 1971.godine u istoj fabrici gde i tenkovi, a “ferguson” je iz 1986. Mehanizacije kod nas u Crepaji ima dovoljno, pedesetak gazdinstava ima sve najnovije traktore, kombajne i prateću mehanizaciju evropskih i svetskih marki, ušli su u kredite i moraju da rade sve više i više, objašnjava Grubanov.
Grubanov smatra da je srpska elita izdala srpskog seljaka, jer niko se više ne bavi problemima poljoprivrednika i sela jer nemaju koristi od toga.
U ovakvom odnosu snaga u društvu jako je teško da neko može da pomogne poljoprivredi. Država da to želi, sve bi moglo da se okrene za tri meseca. Samo nek skinu akcizu na naftu za potrebe poljoprivrede, neka donesu drugi, bolji zakon o zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta za iduću sezonu. Poljoprivredi bi itekako dobro došla infuzija koja bi se odmah osetila, ali koliko vidim nema te želje nadležnih, koji vode agrarnu politiku. Nama paorima bi itekako dobro došao neki “Lidl” za jeftiniji repromaterijal i naftu, da konkuriše ovim sa visokim cenama, pa bi i naša piletina i drugi proizvodi bili konkurentni na tržištu, smatra Grubanov, dodajući da takve marže koje od paora sada uzimaju dobavljači repromaterijala ne uzima niko u svetu.
Kada bi odnosi bili normalni, više bi novca ostalo nama paorima, i mi taj novac ne bi iznosili iz zemlja, kao razni investitori, nego bi trošili ovde i ulagali u unapređenje gazdinstava, smatra Grubanov.
Poljoprivrednici su okupljeni u razna udruženja koja često iskazuju nezadovoljstvo kada iskrsnu problemi, ali Grubanov ukazuje da su na sceni tri vrste udruženja: “njihovi”, “vaši” i nezavisni. Nezavisnih je jako malo, i prema uveravanju našeg sagovornika, oni su stalno pod nekim pritiskom.
Vlast je recimo 2011. videla koja su snaga poljoprivrednici, kada smo osam dana blokirali celu Vojvodinu, osim autoputa Beograd-Subotica, pa se od tada radilo na razbijanju tog jedinstva paorskih udruženja i mislim da su u tome u velikoj meri uspeli. Ipak sam ponosan na to što smo uradili, jer dva miliona radnika nije gotovo prstom mrdnulo kada su im prodavali firme i radna mesta, kada su ih uništavali... Mi smo bar, pokušali, a oni nisu ni pokušali, konstatuje Grubanov.
Milorad Mitrović
Projekat “Kovačica danas“ realizovala je „Panonija media“ u saradnji sa „Dnevnikom“. Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave, koja sufinansira projekat.
