I paori završe na sceni

I dok se i veća pozorišta muče sa finansijama, repertoarom i publikom, u ovom selu sa dve hiljade stanovnika, kao da nemaju tih problema.

- Para nije bilo ni onda kad ih je bilo - sa smeškom priča Milan Martinović, reditelj i spiritus movens karađorđevačkog pozorišta. - Ostalo je u redu. Naše se pozorište zasniva na ogromnom entuzijazmu i velikoj ljubavi. Radimo kao pravo profesionalno pozorište. Startujemo sa sezonom 1. oktobra i odmah na početku imamo dve premijere. Ove godine to su bile predstave „I tako..“ Miroljuba Nedimovića i „Odumiranje“ Dušana Spasojevića. Do kraja sezone, 30. maja, igramo po jednu predstavu nedeljno.

Svi u pozorištu rade bez ikakve nadoknade. Glume osnovci, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, nastavnici... Ko se u Banatskom Karađorđevu zarazi glumom i pozorištem, to ga drži ceo život.

- Igramo savremene tekstove, jer nemamo mogućnosti za skupu garderobu i rekvizite. Tvrdim da nema tog ko ne može da bude dobar glumac. Desi mi se da na ulici sretnem meštanina i vidim ga za glavnu ulogu. Priđem i kažem: „Dođi na probu“, a on mi odgovori: „Nema šanse, pa ja u školi ni pesmicu nisam mogao da zapamtim“.  A posle, odličan na sceni, nosi predstavu, najbolji amaterski glumac. Publika nam stiže ne samo iz našeg sela nego i iz okolnih mesta. Uvek nam je puna mala scena, koja primi 50 gledalaca - navodi Martinović.

Repertoar se napravi na početku sezone, a predstava se nikad ne otkazuje.

- Kad smo počinjali, stvarno je to bilo uz pomoć štapa i kanapa. Ništa nismo imali. Muziku smo puštali sa radio-kasetofona, mog kućnog. Posle sam pronašao devojku koja lepo peva, pa je ona bila muzička pratnja. Sad je već mnogo bolje. Mnogo nam pomaže Mesna zajednica, naša opština Žitište, a ove godine smo dobili i sredstva iz projekta NIS-a „Zajednici zajedno“ - ističe Martinović.

Karađorđevčani nisu čekali da im neko veliko pozorište dođe u selo. Jer to se, nažalost, retko dešava. Napravili su ga sami. I ne zna se ko u njemu više uživa - glumci ili publika.

Ž. Balaban