И паори заврше на сцени

И док се и већа позоришта муче са финансијама, репертоаром и публиком, у овом селу са две хиљаде становника, као да немају тих проблема.

- Пара није било ни онда кад их је било - са смешком прича Милан Мартиновић, редитељ и спиритус мовенс карађорђевачког позоришта. - Остало је у реду. Наше се позориште заснива на огромном ентузијазму и великој љубави. Радимо као право професионално позориште. Стартујемо са сезоном 1. октобра и одмах на почетку имамо две премијере. Ове године то су биле представе „И тако..“ Мирољуба Недимовића и „Одумирање“ Душана Спасојевића. До краја сезоне, 30. маја, играмо по једну представу недељно.

Сви у позоришту раде без икакве надокнаде. Глуме основци, средњошколци, студенти, пољопривредници, наставници... Ко се у Банатском Карађорђеву зарази глумом и позориштем, то га држи цео живот.

- Играмо савремене текстове, јер немамо могућности за скупу гардеробу и реквизите. Тврдим да нема тог ко не може да буде добар глумац. Деси ми се да на улици сретнем мештанина и видим га за главну улогу. Приђем и кажем: „Дођи на пробу“, а он ми одговори: „Нема шансе, па ја у школи ни песмицу нисам могао да запамтим“.  А после, одличан на сцени, носи представу, најбољи аматерски глумац. Публика нам стиже не само из нашег села него и из околних места. Увек нам је пуна мала сцена, која прими 50 гледалаца - наводи Мартиновић.

Репертоар се направи на почетку сезоне, а представа се никад не отказује.

- Кад смо почињали, стварно је то било уз помоћ штапа и канапа. Ништа нисмо имали. Музику смо пуштали са радио-касетофона, мог кућног. После сам пронашао девојку која лепо пева, па је она била музичка пратња. Сад је већ много боље. Много нам помаже Месна заједница, наша општина Житиште, а ове године смо добили и средства из пројекта НИС-а „Заједници заједно“ - истиче Мартиновић.

Карађорђевчани нису чекали да им неко велико позориште дође у село. Јер то се, нажалост, ретко дешава. Направили су га сами. И не зна се ко у њему више ужива - глумци или публика.

Ж. Балабан