Fotograf Aleksandar Blanuša licenciran za upravljanje dronom

„Ispit sam polagao u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, u Skadarskoj ulici u Beogradu, i položio ga iz prve sa 98 odsto tačnih odgovora. Ispit se sastoji od 40 pitanja i morate imati minimum 75 odsto tačnih odgovora, a vreme za polaganje vam je ograničeno na 60 minuta. U slučaju da padnete na testu, ispit se polaže ponovo tek za mesec dana, a u slučaju da pokušate da varate prilikom ispita, zabranjuje vam se polaganje na godinu dana“, objašnjava Blanuša za “Dnevnik”.

Kako navodi, na samom polaganju atmosfera je poprilično stresna. Osmoro ljudi sme da uđe u salu, svi su okrenuti leđima i ka bočnim paravanima. U salu ne sme ništa da se unese, a tri kontrolora nadgledaju polaganje...

„Test se radi na računaru i kad kliknete na kraj, posle pet sekundi vam izađe rezultat testa. Dakle, nema varanja“, ističe Blanuša, koji se za test spremao iz literature koju je našao na internetu i na sajtu Direktorata.

Blanuša je fotografijom počeo da se bavi otprilike pre osam godina i za to vreme sticao je bogato iskustvo. Službeni fotoaparat prvi put je koristio na Ribarskom gazdinstvu “Ečka”, gde je ranije bio zaposlen. Tamo je upoznao velikog majstora fotografije i ornitologa Predraga Kostina Piketa, koji mu je otkrio neke tajne umetničke fotografije. Od tada se nije odvajao od fotoparata, a krajem 2015. godine počeo je da radi u Gradskoj upravi, u Kabinetu gradonačelnika Zrenjanina.

„I dan danas učim od poznatih zrenjaninskih majstora fotografije, kao što su Jovan Njegović Drndak, Nenad Blažin i mnogi drugi… Naravno, svoje stečeno znanje uvek delim sa kolegama koje su na početku fotografske karijere“, navodi Blanuša, koji u svom radu koristi i bespilotnu letelicu, odnosno dron, koji je u vlasništvu Grada Zrenjanina.

Kako ističe, tokom svog fotografskog staža upoznao je fotografe koji su, između ostalog, eksperti za dron i od njih je učio neke osnovne korake oko upravljanja bespilotnom letelicom. Jedan od njih je svakako Bojan Vijatov, koji već godinama dominira zrenjaninskim nebom.

„Naravno, po preporuci kolege, dron sam u ime Grada uredno registrovao u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva. Nažalost, mislim da samo nekoliko nas u gradu imamo licence i legalno vozimo letelice koje su registrovane i osigurane, što je najvažnije“, kazuje Blanuša.

Na pitanje šta je prednost rada sa dronom, naš sagovornik odgovara da je prednost fotografisanja, i pre svega snimanja, što možete videti ono što 99 odsto građana ne može. A to je da gledate na grad iz ptičje perspektive. Mana je što vam je let ograničen i što morate znati tačno šta radite, jer vreme istekne vrlo brzo.

„Letelice se dele na četiri kategorije, prema masi i visini leta, od kojih se samo za prvu kategoriju (dronovi do 500 grama) ne mora obavljati registracija, niti polagati ispit. Inače, bezbedan let je na maksimalnih 100 metara, ali to mnogi ne poštuju. S obzirom na to da Zrenjanin ima Aerodom Ečka, koji je prilično aktivan i nalazi se blizu grada, mora se voditi računa gde se i kad leti dronom. Moja preporuka je da pozovete Aerodrom Ečka, gde ćete uvek dobiti informaciju da li je nebo slobodno i, ukoliko nije, kad možete leteti“, naglašava Blanuša.

Jedna od situacija koja mu se desila, i koju će verovatno pamtiti celog života, vezana je za Festival kobasica i domaće rakije u Belom Blatu.

„Fotografisao sam taj događaj i hteo sam da napravim i snimak iz vazduha, videvši da jedan dron već snima odozgo. Udaljio sam se nekoliko ulica dalje, počeo da spajam dron sa upravljačkom konzolom i za svaki slučaj pozvao Aerodrom Ečka da proverim ima li šta na nebu. Dron je već bio uključen i spreman za let, a iz aerodroma su mi, povišenim tonom, rekli da ga nikako ne podižem, jer će sportski avion Galeb nekoliko puta preleteti selo, i to u niskom preletu. Samo desetak sekundi kasnije, Galeb je neverovatnom brzinom i veoma nisko preletao selo. Za dlaku smo izbegli mogući incident. To ću pamtiti dok sam živ“, priseća se Blanuša.

Željko Balaban