DOBRODOL, SREMSKO SELO KOJE NEMA PRODAVNICU, ALI IMA JEZERO I crkvu sami sagradili
Mraz, hladnoća, jak vetar, blato, nigde nikog na ulici... Početak decembra otprilike tako izgleda u svakom sremskom selu. Nije pre neki dan bolje prošla ni ekipa „Dnevnika“, koja se verovatno najgadnijeg dana ove godine, zaputila u Dobrodol, seoce u podnožju Fruške gore do kojeg se stiže sa Banstola preko Krušedolskog Prnjavora i Šatrinaca.
Međutim, prvi utisak je da uprkos tome što u selu živi manje od sto stanovnika, deluje dosta živo jer, kako kasnije saznajemo, gotovo svi meštani se bave nekakvom poljoprivredom, što kućnom što komercijalnom, a zna se da taj posao ne prati ni prognozu ni meteoalarme. U jednoj od tri ulice, koliko ih Dobrodol ima, presrećemo Veru Pap koja nam kaže da je ceo život provela u ovom selu.
– Ovde sam se rodila, odrasla i udala se jednu ulicu dalje – priča kroz smeh Vera i dodaje: – Nikada nisam nigde išla odavde, uvek smo ovde živeli, a ja nisam ni radila, nego smo se bavili poljoprivredom pa skoro nisam ni išla iz sela.
Kaže da je ljudi u selu sve manje, ali da se i dalje živi u skoro svakoj kući...
Jezerom caruju ptice
Nešto jači zvuk zatvaranja vrata automobila koji smo zaustavili nasred brane jezera „Dobrodol“, bio je znak za početak tačke sinhronizovanog uzletanja petnaestak velikih barskih ptica koje su do našeg dolaska mirno stajale poređane u plićaku i vrebale plen. Ovo jezero je poznato po čistoj vodi i kao bogato ribom, a u letnjim mesecima ovde na kupanje dolaze mladi iz okoline.
– Možda u dve kuće nema nikog i par kuća se urušilo, ali ostajemo uglavnom mi stariji. Mladi odoše u veća mesta zbog posla i drugih stvari. Nemamo više ni prodavnicu u selu, a kod lekara moramo ići u Irig ili Rumu – pomalo se i žali Vera, ali isto tako kaže da im je u selu dobro i da su skoro svi tu i rođeni i da svako svakog dobro poznaje. – Malo se družimo, idemo na kafu, ponešto se uradi po kući i tako idu dani. Za nas starije je dobro, ali mladi su skoro svi otišli. U selu ima samo dvoje ili troje male dece, a škola je zatvorena pre tridesetak godina.
Prekida nas telefonski poziv nestrpljive komšinice. Što bi rekao Đorđe Balašević, „slabo divanim madžarski“, ali nema ni potrebe za znanjem ovog jezika da se shvati da komšinica pita našu sagovornicu zašto kasni i sa kim to razgovara na ulici, jer nas je videla kroz prozor. Vera joj je ukratko objasnila a zatim se pozdravila sa nama i otišla „da se ne oladi kava“...
Interesantno je da ovo malo selo ima svoju crkvu, koja svedoči o slozi stanovnika ovog sremskog mesta, jer su je pre nekoliko decenija praktično sami napravili od materijala koji su takođe sami nabavili. U crkvi se sada svake druge nedelje održava misa i to je takođe jedna od prilika da se meštani sastanu, vide i popričaju, mada realno, selo je toliko malo da svako ko izađe ispred svoje kuće u dometu malo glasnijeg poziva ima praktično sve kuće u Dobrodolu.
Niko Perković
