ДОБРОДОЛ, СРЕМСКО СЕЛО КОЈЕ НЕМА ПРОДАВНИЦУ, АЛИ ИМА ЈЕЗЕРО И цркву сами саградили

Међутим, први утисак је да упркос томе што у селу живи мање од сто становника, делује доста живо јер, како касније сазнајемо, готово сви мештани се баве некаквом пољопривредом, што кућном што комерцијалном, а зна се да тај посао не прати ни прогнозу ни метеоаларме.  У једној од три улице, колико их Добродол има, пресрећемо Веру Пап која нам каже да је цео живот провела у овом селу.

– Овде сам се родила, одрасла и удала се једну улицу даље – прича кроз смех Вера и додаје: – Никада нисам нигде ишла одавде, увек смо овде живели, а ја нисам ни радила, него смо се бавили пољопривредом па скоро нисам ни ишла из села.

Каже да је људи у селу све мање, али да се и даље живи у скоро свакој кући...

Језером царују птице

Нешто јачи звук затварања врата аутомобила који смо зауставили насред бране језера „Добродол“, био је знак за почетак тачке синхронизованог узлетања петнаестак великих барских птица које су до нашег доласка мирно стајале поређане у плићаку и вребале плен.  Ово језеро је познато по чистој води и као богато рибом, а у летњим месецима овде на купање долазе млади из околине.     

 – Можда у две куће нема никог и пар кућа се урушило, али остајемо углавном ми старији. Млади одоше у већа места због посла и других ствари. Немамо више ни продавницу у селу, а код лекара морамо ићи у Ириг или Руму – помало се и жали Вера, али исто тако каже да им је у селу добро и да су скоро сви ту и рођени и да свако сваког добро познаје. – Мало се дружимо, идемо на кафу, понешто се уради по кући и тако иду дани. За нас старије је добро, али млади су скоро сви отишли. У селу има само двоје или троје мале деце, а школа је затворена пре тридесетак година.

Прекида нас телефонски позив нестрпљиве комшинице. Што би рекао Ђорђе Балашевић, „слабо диваним маџарски“, али нема ни потребе за знањем овог језика да се схвати да комшиница пита нашу саговорницу зашто касни и са ким то разговара на улици, јер нас је видела кроз прозор. Вера јој је укратко објаснила а затим се поздравила са нама и отишла „да се не олади кава“...

Интересантно је да ово мало село има своју цркву, која сведочи о слози становника овог сремског места, јер су је пре неколико деценија практично сами направили од материјала који су такође сами набавили. У цркви се сада сваке друге недеље одржава миса и то је такође једна од прилика да се мештани састану, виде и попричају, мада реално, село је толико мало да свако ко изађе испред своје куће у домету мало гласнијег позива има практично све куће у Добродолу.

        Нико Перковић