Dnevnik u selu neobičnog naziva: Deč

Iz određenih razloga čak više ne dobijaju ni dnevnu štampu, među kojima je i naš list „Dnevnik” koji su Dečani redovno čitali, pa smo ove nedelje odlučili da ih posetimo glavom i bradom, i točkovima.

I negde između priča o Deču kakvog pamte i Deča kakav im je potreban, stekli smo utisak da važeći trendovi odlazaka i stagniranja ne idu onim obilaznim putevima, te nisu uspeli da zaobiđu ni to selo. Mladi već u tinejyerskim danima odlaze da se školuju u Beogradu, pa najčešće tamo i ostaju, dok oni koji su rešili da puste korenje u svom kraju nemaju drugog izbora osim da se bave poljoprivredom ili zaposle u nekoj od fabrika u okolnim mestima.

– Ljudi se ovde bave klasičnom zemljoradnjom, seju kukuruz, pšenicu i soju, neki uzgajaju paradajz i papriku, dok je stočarstvo u opadanju – kaže predsednik Saveta mesne zajednice Deč, iliti predsednik sela, Života Gajić, zvani Žića.

Osim što nema više Dečana koji bi mogli da pokrenu svoje mesto, problem je i što imaju dosta onih koji žive u selu, ali su prijavljeni u Beogradu. Uzimajući u obzir zvaničnu statistiku, to znači da nema ni dovoljno meštana da bi svakodnevno imali lekara u Domu zdravlja.

Starosedelac Deča Pera Stefanović svoje selo najradije pamti iz perioda kad je bio dete jer, kako kaže, tad je imao sve, a pride „nit’ brige nit’ pameti”. Kako su se vremena menjala, svet odraslih ga je odvukao na drugu stranu, te je 43 godine „gazio asfalt i žuljao volan” kao auto-prevoznik, nakon čega je doživeo da ima penziju nepunih 17.000 dinara.

– Deč je izuzetak, ništa ti ovde ne dozvoljavaju – priča čika Pera, kog smo zatekli u centru sela kako se i po kišnom danu druži s komšijama. – I pijačarima su počeli da brane da dolaze, pa sam se bunio. Diraju ljude koji nam donose hranu, a ne diraju one koji prodaju krpe... I ja sad treba da idem do Pećinaca za kilu kupusa. Kažu da rade na crno! Pa, omogućite im da rade kako treba. Ovaj čovek je iz Vojke, hvala mu što uopšte hoće da dođe kod nas i donese nam hranu. I njega tera neka muka, šta mislite kako mu je kad dođe zima, pa zebe tu, pod tom nadstrešnicom?

– A i narod se promenio, postajo je čudan, svakom nešto fali, svako hoće da mu ugodite, svako ima neku zamerku – ističe predsednica Udruženja žena „Veselice” Verica Vidicki. – U redu, prihvatamo zamerke, ali dođite da pomognete, da se nešto dešava. Najlakše je kritikovati, a niko neće da doprinese. Takođe, imamo malo zainteresovane omladine, koju ni nema ko da organizuje.

Njihov Deč, kako ističu, ima mnogo lepih uspomena. Najveći i najlepši Dom kulture u celom južnom Sremu zapamćen je po bioskopskim projekcijama koje su se organizovale bar dvaput nedeljno, kao i igranke, na koje su dolazili i iz okolnih mesta.

– Želimo da vratimo našu mladež, da znaju šta se nekad dešavalo, a sve to i roditelji treba da prenesu svojoj deci – priča Verica Vidicki, tužna što joj se selo samo najednom ugasilo. – Mi smo i subotom išli u školu, bila je radna. Poneseš motiku, lopatu, metlu i čistiš oko škole, radiš na njivi, pa onda zaradiš i imaš da odeš i na ekskurziju...

I baš zato što su sve najvažnije objekte u selu gradili sami meštani, više su ih cenili i održavali. Danas, ako ne uspeju da se u Opštini izbore za neki projekat, ili ako im „ne kapne” po koja donacija, ruke su im vezane, a uslovi postaju gori.

Udruženje žena „Veselice” ima svoj gurmanski brend – domaće sitne kolače, domaći hleb i, ono što je najkarakterističnije, štrudlu duga jedan metar! O ukusima navedenog ne možemo da sudimo jer nismo probali, ali koliko slatko pričaju o toj hrani, ne sumnjamo da je izvrsna.

– Ima jedan sastojak, ali neću vam reći koji – vragolasta je predsednica Udruženja Verica Vidicki, pojašnjavajući da štrudlu peče u tepsiji u pekari jer ne postoji drugi način da čitav metar kolača bude u komadu. – Koristim jedan proizvod koji se stavi kad razvučem testo, pa tek onda ide mak. U mojoj štrudli ima malo testa, a više fila. Kad god je pravim, pravim je s velikom ljubavlju jer znam da će joj se svako diviti!

– Osnovna škola „Dušan Jerković Uča” dobila je parno grejanje zahvaljujući jednom mom bivšem učeniku, Đorđu Petkoviću, koji živi u Americi – navodi nekadašnja nastavnica srpskohrvatskog jezika Milica Stojković. – Recimo, stara škola bila je na mestu nove, to je bila partizanska škola. Međutim, da bi isterali Nemce, zapalili su je i na tim temeljima su napravili novu i tu sam krenula u treći razred. U starom Domu zdravlja, koji je bio na mestu današnjeg, bila je jedna učionica i tu sam išla u drugi razred.

Poslednjih godina se pak najviše radilo na uređenju crkve, Doma kulture, škole, vodovodu i gasifikaciji, za šta su ostali samo još priključci, a u planu je da se krene u izgradnju kanalizacije, kapele i puta od Šimanovaca do Kupinova, upravo one trase koja je nekad bila daleko prometnija nego danas.

Lea Radlovački