„Dnevnik” u selu s imenom i prezimenom: Lazarevo

Odlaskom mladih, „odlaze” i ideje iz sela, kaže nam mladi meštanin Nenad Joksimović, ujedno i gradski odbornik u Skupštini Grada Zrenjanin, koji nas je nedavno dočekao u Mesnoj zajednici Lazarevo. Na samom početku iskoristio je priliku da pohvali sajt svog sela (www.lazarevo.rs), istakavši da je u modernom vremenu internet prezentacija mesta najbitnija jer se time otvara prozor u svet, kao i da oni koji ne žive u Lazarevu, imaju priliku da vide šta se dešava u njihovom rodnom kraju.

Snimili smo i tri dokumentarna filma o kolonizaciji mesta, Lovačkom društvu „Lazarevo” i Fudbalskom klubu „Zadrugar” koji je jedan od jačih sportskih kolektiva u Banatu, dodaje Joksimović koji, kako mu je važno da naglasi, nije u srodstvu s poznatim pop pevačem.

Kako dodoaje, u kulturno-sportskom smislu Lazarevo je bogato, bez obzira što imamo sve manje ljudi.

Svaku manifestaciju meštani srećno dočekuju, naročito deca koja nastupaju. Međutim, jednostavno nismo u mogućnosti da im stalno priređujemo druženja sa bratskim udruženjima iz Republike Srpske jer je i sve manje dece, što nam je najveći problem, kaže naš sagovornik.

Ipak, oni koji su i dalje tu a vole sport, imaju priliku da treniraju fudbal, odbojku, košarku, karate, tenis, šah, folklor.

U okolini su su se sa nama šalili što je Teniski klub „Lazarevo” postojao pet-šest godina, a nismo imali teren. Kad su nas pitali koji podlogu želimo, bilo je da nam ne treba nikakva, imamo kukuruz na kom svakako već igramo, priseća se mladi Lazarevčanin i dodaje da su terene dobili pre desetak godina, a da njima danas igra petnaestak ljudi.

Imamo, dodaje, turnir koji je zvanično registrovan i bodovan na državnoj mapi.

Takođe, imamo lep sportski centar, najbolje uslove, 850 sedećih mesta, restoran, nove svlačionice i sve to smo uspeli da sredimo uz pomoć privrednika Miroslava Matića. Sad je u planu da se gradi nova hala i Grad Zrenjanin će da učestvuje. Trebalo bi da bude oko 150 sedećih mesta. Inače nam Grad izuzetno pomaže, uvek je to i radio bez obzira na to koja je vlast bila, kaže naš sagovornik.

Lazarevo je mesto koje se ponosi samodoprinosima od tri odsto, što selu mesečno donosi i do 600.000 dinara. Time plaćaju tekuće daybine, ali i investiraju u mesto koliko su u mogućnosti. Upravo u tom kontekstu, završetak izgradnje pravoslavne crkve u centru i ugradnja priključaka na kanalizacionoj mreži predstojeće su važne investicije u Lazarevu, a za obe se očekuje završetak u narednih godinu, dve.

Kanalizacija nam je rak rana i posle dugo godina smo opet krenuli s radovima na njoj. Pre četiri godine smo sagradili crpnu stanicu na ulazu u selo, iskopan je potisni vod od Kleka i do grada, što nas je koštalo oko 30 miliona dinara. Predstoji druga faza koja je zahtevnija i skuplja, a to su priključci u samom selu, objašnjava Joksimović.

Prema njegovim rečima, trenutno su i u jednom lepom zamahu, dosta su uradili na hramu Ognjene Marije.

Svi smo bili angažovani. Uloženo je dosta novca zahvaljujući našim prijateljima izvan sela, našim ljudima koji su poreklom odavde, kao što su Miodrag Babić i Branislav Popović. Svi mi smo doprineli tome da se posle 15 godina gradnje ove godine pokrije hram i konačno ćemo imati prvu liturgiju, navodi Joksimović.

Kada su prvi kolonisti naselili nekadašnje nemačko mesto Lazarfeld, zatekli su katoličku i protestantsku crkvu. Prvu su srušili jer je bila u lošem stanju, a drugu su 1999, uz dozvolu protestantskih familija, osveštali i pripojili Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tek 2003. su započeli projekat izgradnje novog pravoslavog hrama, tako da Lazarevo danas ima dve pravoslavne crkve, ali i sve manje vernika.

Dok su se Beograđani razmetali svirajućom fontanom na Slaviji, Lazarevčanin Branko Božić je ispred svoje kuće izgradio jednu manju, ali koja će imati - televizor! Šala ili ne, ali ta privatna oaza na javnoj površini i te kako služi svrsi - deca iz kraja imaju gde da se zabave i rashlade.

Prošle-pretprošle godine sam je izgradio iz dosade i zadovoljstva, imao sam višak slobodnog vremena, kaže Brane, upozorivši nas da se bavi uređenjem enterijera i da može da napravi štagod mu nacrtali.

Kako kaže, napravio je i ljuljašku i stavio je ispred.

Rekao sam klincima da mogu dvaput da je polome, treći put je sečem i odnosim. Još uvek imaju fore da to urade dva puta, poručuje naš sagovornik.

Osim zabave ispred kuće, kreativni Lazarevčanin nudi ugođaj i zabavu omladini i iza kuće, gde je na verandi napravio separe. Kako kaže, po celu noć mu budu tu, ne može da ih se otarasi, ali i ne želi. Svakako živi pod drugim krovom i nije oženjen, pa nit’ on skače mladima po glavi, nit’ ima ženu da isto to radi njemu.

Ovde su ljudi koji su bili u partizanima i naš otac kaže da ne može da veruje da uopšte ima vernika. Još uvek ima otpora kod starijih ljudi koji i dalje drže Titovu sliku, kaže Nenad Joksimović.

Ipak, dodaje, to je naša lična karta.

Vera je individualna stvar, ono što čovek oseća, ali svaki verski objekat, bez obzira kojoj veri pripada, treba da se gradi i ljudi treba da pomognu. Ispred hrama smo izgradili i eko-česmu u crkvenom stilu. Naše selo dobija nov izgled, novo ruho, poručuje Joksimović.

Za sada je ideja da taj protestantsko-pravoslavni objekat postane muzej ili etno prostorija u kojoj bi bili predstavljeni nemački običaji, arhivske fotografije i slični artefakti, podsetnici prošlosti. Ipak su bake i majke današnjih žitelja Lazareva, podosta naučile od ondašnjih Nemica koje su prenele svoje običaje i kulinarske cake na pridošlice iz Bosne i Hercegovine.

Njihovi potomci su do 2012. godine organizovano dolazili iz Nemačke u Lazarevo, posećivali su grobna mesta i kuće svojih predaka, priseća se naš sagovornik.

Kako dodaje, bio je to zanimljiv period.

Sad dolaze pojedinačno i upravo je to nit između prošlosti i sadašnjosti, spona kolonista i starosedelaca, kaže Joksimović.

Lokalni poštar Dimitrije Marković nije smeo da nam kaže koliko koverti dnevno ubaci u sandučiće svojih meštana, ali se sračunao da na „službenom biciklu” pređe oko desetak kilometara. I tako svakog dana, osim kad napada sneg. Onda mora peške...

Meni je ovo super, tu sam u selu, zadovoljan je Dimitrije.

Znam, dodaje, ovde sve ljude i koliko je to dobro, toliko i nije. Fiksni telefon sam isključio treći dan otkako sam počeo da radim, da me ne cimaju. Ali, živim pored Pošte, tako da ne mogu nikome pobeći, poručuje naš sagovornik.

Sada u tom mestu živi oko 2.000 ljudi, pretežno su privrednici, uzgajaju voće, papriku, čak imaju i brendirani suncokret nazvan Sosa. Međutim, poljoprivreda je u konstantnom padu.

Trgovinski lanci su došli u sela i u naša dvorišta, ljudi su prestali da obrađuju zemlju i bašte, sve što im je potrebno traže po marketima i samim tim je privatna proizvodnja opala, ističe gradski odbornik.

Pod uticajem grada, dodaje, bazirani su na industrijsku fazu gde se slabije razvija poljoprivredna grana iako živimo u žitnici Evrope.

Mislim da bi ljudi i dalje mogli da žive od poljoprivrede, zaključuje Nenad Joksimović.

Lea Radlovački

(Projekat „Sela Vojvodine - kako se živi i kako ih oživeti” realizuje DVP digital uz podršku Pokrajinskog sekretarijaza za kulturu, javno informisanje i verske zajednice)