„DNEVNIK” u selu s imenom i prezimenom: Bačko Dušanovo

Osim što smo danima telefonom pokušavali da pronađemo nekoga u Mesnoj zajednici, bezuspešno nam je krenulo i od samog ulaska u selo. Najpre srećni što nailazimo na nekoga, sva očekivanja, koja su doduše od početka bila samo u najavi, takoreći su propala kada smo shvatili da tamo malo ko govori srpski. Obeshrabreni krenuli smo dalje, te za tren oka stigosmo do kraja sela, i početka drugog - Čantavira, gde smo rešili da se okolnim ulicama vratimo do centra Dušanova. I taman opet naiđemo na živu dušu, i to vrednu, učini nam se da je raspoložena za priču, ali imala je jednu manu (ili je problem ipak bio u nama) - živi na levoj strani ulice koja ni ne pripada mestu koje je nama potrebno! Dve-tri reči čudnog sporazumevanja, shvatili smo da će se ovaj put završiti i pre nego što je počeo...

Međutim... Kako svaka dobra priča ima preokret, tako je i ova naišla na svoj kada smo u daljini, u samom centru Dušanova, videli kako mala šarena bića trčkaraju kroz žuto-smeđi parkić. Ohrabreni tim prizorom, prišli smo im i tek tako postali deo neplaniranog časa. Iako su mališani, svega devetoro njih koji su deo kombinovanog odeljenja osnovne škole „Janoš Hunjadi”, trčali na čas engleskog jezika, otpratili su nas do učiteljice koja je baš tada imala slobodnih 45 minuta. Istina, nismo joj baš toliko oduzeli, ali smo saznali sve što nas je zanimalo.

- Imamo malo dece jer ima i malo stanovnika u selu - objašnjava nam učiteljica Olivera Andrić, čija deca su učenici drugog i četvrtog razreda. - Ima nas dve učiteljice i radimo u dve smene, i nastava je na srpskom jeziku. Ne znam da li smem da kažem, ali radim ovde već 31 godinu! Plakala sam od muke jer sam mislila da nikad neću znati da radim posao u kombinovanom odeljenju jer sam radila kao učiteljica u čistom, i nikad mi nije bilo dosta vremena. Čas od 45 minuta je morao da traje i 50 i 60, bar dok ja ne završim šta sam zamislila. A sad, postala sam majstor svog zanata.

Kako pamti, pre 30 godina bilo je 17 dece u dva odeljenja, a sada ih je 16 od prvog do četvrtog. Raditi s manje dece ima i dobre i loše strane, ali najbolje je to što svakom detetu može dovoljno da se posveti.

- Ove nedelje se igramo da je katedra njihova i jako im je teško, jer tek sad vide šta znači ovaj posao - nasmejana je učiteljica. - Jedna od zamerki je što ovde nemamo zvona, ali smo do nedavno bili u centralnoj školi u Čantaviru, pa malo-malo, pa zvoni! Svi su srećni kad prođe čas, ali odmor što proooolazi brzoooo... „Kad ćemo mi, učiteljice, u našu školu gde nema zvona?”

I dok su se deca privikavala na zvono, njihova je škola, koja datira iz 1936. godine i sastoji se od toaleta, hodnika i jedne prostorije koja im je učionica, biblioteka, zbornica i trpezarija, dobila nove prozore i okrečena je iznutra. Tako da su sad u sređenom prostoru gde opet sami gazduju koliko će koji čas i odmor trajati.

- Drugi deo objekta nam je zabavište i tu imamo tridesetak dece. Nekada je u tom prostoru živela učiteljica Klara i, nakon što je preminula, sinovi su taj stan poklonili selu ali zahtevajući da u njemu bude obdanište - objašnjava učiteljica Olivera, nadajući se da će stići do penzije.

Inače, u Bačkom Dušanovu je po poslednjem popisu imao oko 700 glasača, ali kako mladi sve više odlaze u Novi Sad i Suboticu da studiraju, pa i da rade, stanovnika je sve manje. S druge strane, iako je to dobrovoljačko selo naseljeno Srbima nakon Prvog svetskog rata i dobilo ime po caru Dušanu, sada je u njemu sve više Mađara koji, ukoliko upišu osnovnu školu u Čantaviru na mađarskom jeziku, sve manje znaju srpski. Ali, onda nailaze na veliki problem tokom studiranja, tako da „nove generacije roditelja” ponovo šalju decu u dušanovačku školu gde se po prvi put susreću sa našim jezikom.

- Inače, ovde nemamo problema, naročio ne na nacionalnoj osnovi. Imamo i muslimane, pekarovu decu, pa kad ih dovedu u školu donesu nam i užinu. Tako da, obeležavamo sve praznike - objašnjava naša sagovornica. - U Dušanovu jedino što imamo, a da za to zna cela subotička opština, jeste fudbalski klub „Hajduk” za čiji opstanak celo selo živi. Imali smo i Mesnu zajednicu, ali je ukinuta zbog čega smo dosta uskraćeni jer smo dosta mogli da uradimo preko nje. Imamo Dom kulture koji je lepo renoviran i služi za sve moguće priredbe u selu. To nam je mesto okupljanja i svi ga čuvamo kao svoje.

Ljudi uglavnom rade u industrijskoj zoni u Subotici, a u Bačku Topolu, koja im je bliža, ne idu jer nemaju autobusku liniju, dok oni koji imaju zemlju, bave se njome ili stočarstvom. Prodavnica, jedina u mestu, služi ima za nabavku hleba, mleka i „ono osnovno”, a kafana se otvara samo po potrebi.

- Najveći problem nam je loš napon struje - žali nam se učiteljica. - Čim malo zagrmi, nestaje struja, a onda i sve ostalo rikne!

Najveća gužva u selu je kod lokalnog vulkanizera. Doduše, sezona stavljanja zimskih guma je poprilično namučila majstore koji su dnevno primali i po dvadesetak automobila, ali zbog toga i mogu da nam kažu da se taj posao isplati.

- Volim svoje selo, bitno mi je da zaradim toliko da imam šta da jedem - iskren je vulkanizer Gerhart Horvat, koji radi kod rođaka. - Ne bih mogao da se priviknem u inostranstvu. Ovde imam dvorište, a u tamo negde bih bio u stanu i samo radio, radio, radio...

Učenici četvrtog razreda Jeleni Cerovac u Bačkom Dušanovu je baš super! Iako je „na mišiće” navela bar dve stvari koje su najbolje u vezi sa selom - „imam prijatelje koji žive sa mnom, aaaaaaa, nije veliko selo iiiii...”, tri negativne je navela očas-posla.

- Najgore je to što smrdi na krave, kad nismo na ulici nema kola, a kad izađemo napolje onda ih ima, i nema dečaka u školi - iskrena je Jelena koja triput nedeljno ide u Čantavir na treninge košarke i dvaput nedeljno u Suboticu na časove klavira.

Lea Radlovački