Dnevnik u selu neobičnog naziva: Čestereg

Cunjajući kroz te još uvek zelene tunele, prvi put smo, zapravo, ošacovali celo mesto, zapazili interesantne stare građevine, ali i napuštene parcele na kojima priroda tek u tragovima ostavlja obrise ljudskih života koji su tuda nekad vodili glavnu reč.

– Međutim, u poslednjih pet godina mogu da kažem da je selo malo živnulo – uverava nas predsednik Saveta mesne zajednice Čestereg Zoran Vukelić. – Istina, odliv stanovništva nam je kao u čitavoj zemlji i mi ne možemo na to da utičemo, ali ne znam da je iko baš iz Srbije otišao. A i narod je ovde dosta povezan, čak i kad odu negde, traže jedni druge.

A upravo oni koji su odlučili da ostave Čestereg za sobom i odu u neki veći grad, glavni su „krivci” što to selo donekle izgleda napušteno i tužno jer ne vode računa o kućama, placevima, grobnim mestima...

– Imamo dosta placeva na kojima su srušene kuće, a naslednici su po većim gradovima i nisu tu, tako da nam je jedan od većih problema održavanje tih površina jer Opština ne može da dozvoli da tu, recimo, bude leglo zmija, ali, s druge strane, to su ipak privatni placevi – ukazuje Vukelić, i dodaje da se kuće mogu kupiti i za 2.000 evra, dok je lanac zemlje 5.000 evra. – Onda se mi dovijamo kroz razne akcije, da bismo to nekako održavali. Nemam ništa protiv toga što ljudi žive po drugim mestima, ali bar da ćute, da nam se ne žale da su grobna mesta zapuštena i slično. Sahranili su svoje babe, dede, roditelje, okrenuli se i otišli, a ostavili ovim ljudima ovde na teret da rešavaju takve stvari. Mi se borimo da sve izgleda kako treba, ali izgleda da smo mi narod koji se dovede pameti samo kad nas klepaju po džepu.

Ipak, s druge strane, ne može se reći da se u Čestereg ne ulaže jer su proteklih godina odradili nekoliko stvari koje su važne za meštane, poput izmeštanja i natkrivanja pijace, izgradnje trgića u centru, izgradili su salu za ispraćaje, a rekonstruišu i Dom kulture.

– Radili smo ono što su nam građani govorili da im treba, ali treba tu mnogo više, što kaže jedan moj drugar – treba i bazen i pista za avione – kaže naš sagovornik, i pojašnjava da treba još dosta ulagati. – Nadamo se da ćemo ove godine da odradimo projekat za još jedan bunar jer imamo već dva, ali je ovaj stari crk’o, a ovaj drugi isto više nije mlad, pa da ne bismo došli u problem. Tako da, ove godine bismo da izradimo projekat, a sledeće da izgradimo taj bunar i mi smo neki naš plan ostvarili. Takođe, sledeće godine je izbor za Savet mesne zajednice, a ima ovde kvalitetnih momaka i devojaka i mislim da im treba dati priliku, možda oni vide potrebu za nečim što ja ne vidim. Uvek cenim mlade ljude i kažem da treba da uče od starijih, ali im treba i dati šansu.

Međutim, dok Česterežani, njih oko 1.200, ne dođu do sudnjeg dana ili ne odluče da živi napuste svoje selo, bave se poljoprivredom, mahom ratarstvom, uzgajajući kukuruz, pšenicu, soju, suncokret i detelinu, ili rade u firmama u samom mestu ili u opštini. A u slobodno vreme, tu su Fudbalski klub „Napredak”, Udruženje žena „Mladost”, KUD „Petar Kočić”...

Lea Radlovački

Zatekavši jednog Česterežanina koji ispred kuće priprema teren za betoniranje prilaza da mu, kaže u šali, zet ne bi išao po blatu, iskoristili smo priliku da se izdivanimo s njim i njegovim komšijom još iz detinjstva.

– Mi smo ovde domaći jer neki su rođeni ovde, a neki malo dalje – pojašnjavaju nam dva naočita momka na domaku šezdesetih godina, uporno krijući svoje identitete. – Evo ovako: ja sam Đorđe, a on je Mitrović. Mene fotografišite i uzmite moje ime, a njegovo prezime. Znate kako, nekad je bilo drukčije, stariji narod je drukčije živio, drukčije se poštovalo, sad se sve to izokrenulo. Ceo život se iz korena promenio. Vidite, ovo radim sam, a pre, ne moraš nikoga zvati, dođu sami da pomognu, a sad zoveš da platiš, neće čak ni to... Nekad su bila tri nivoa, donji stalež, srednji i oni koji imaju. Sad nema tog srednjeg staleža, il’ imaš il’ nemaš. Onda smo bili složniji, sad ne smeš da okreneš leđa, odma’ pljuje po tebi, a domalopre smo zajedno stajali.