„Дневник” у селу необичног назива – Кајтасово: Деца живе срећније јер имају више слободе

„Ми радимо”, хвали нам се потпредседник Месне заједнице Кајтасово Синиша Николић, док смо га у чуду гледали кад је рекао да у селу имају 50 деце, а све укупно око 250 мештана.

- Шалимо се, имамо струју, али кад дуне поветарац, онда нестане - прича нам Николић, као да нисмо свесни да је јужни Банат нарочито познат по „благим поветарцима”. - Ми смо близу канала ДТД, па смо на удару. Зато нам толико дувају ветрови...

И док се наталитетом боре против досаде у мраку и одласка омладине из села, највећу битку ипак воде против превеликог пореза који плаћају по хектару, мањка новца за уређивање и одр­жавање села, рупама на путу које „откидају точкове”, неасфалтираним двема споредним уличицама које се ускоро, кад се оно мало људи из њих исели, више тако ни неће звати...

- Пут би требало да се уради, скроз нов, јер ми смо за десет минута у граду, а у просеку идемо двапут-трипут недељно, а некада и три пута дневно - истиче потпредседник.

У селу немају апо­теку, а ни Пошту, за шта желе да се изборе, али им треба око 700.000 динара што општина не жели, или не може да им обезбеди. Чак им је и једина продавница на самој граници да буде угашена, јер власник чека папире како би са децом отишао код жене у Немачку.

Неки кажу да су Дупљајци открили село Кајтасово које је настало пре 280 година. Према тим причама, у овом селу је живео један Румун који се презивао Кајтазан, па је тако својевремено настао и назив Кајтасово. То место је првобитно било ближе реци Караш, али због честог плављења, мештани су били принуђени да се пребаце у горњи део где се и данас село налази.

- Хоћемо да обновимо ове просторије Месне заједнице, али за то треба да нам општина исфинансира и овај други део куће - каже председник Месне заједнице Мирољуб Радуловић. - Имамо у плану и да направимо парк за децу са љуљашкама, ту иза кафане која, заправо, припада Фудбалском клубу „Партизан”... Деца се овде друже, иду једни код других, а и доста буду напољу. Али мислим да је овде срећнији живот за њих, имају више слободе.

За млађе становнике Кајтасова нема неке нарочите забаве у селу, а ни прилика да се потроши зарађени новац. Они који су одлучили да у њему остану, а дошли су у године кад школу наслеђује посао, принуђени су да се нечим и баве. Млади Далибор Николић сваког дана пеца рибу на Дунаву и продаје је мештанима, ресторанима, на пијацама...

- Животаримо, што би рекли - каже нам Далибор, премда је у великој журби јер ни упецана риба, а ни муштерије не могу дуго да чекају. - Има где да се потроше паре овде, имамо кафану. Али, нема младих девојака, зато има нас нежења. Све су отишле у иностранство. Не желим да одем,волим родни крај, ту сам са мојима.

У Кајтасову, пак, живи и доста нежења, мада ни неудатих цура није мало... Зашто се слободни не споје - нико то не зна! Али зато цело село зна да су сви они баш „добри, лепи, паметни и никоме ништа не фали”.

- Останите бар месец дана овде, па да видите како се живи - мами нас Николић, што и не би била толико лоша идеја. - Има доста напуштених кућа, тако десет до 15. Сад им је цена мало боља, око две-три хиљаде евра, али већином је све то за рушење и мора да се прави нешто друго.

У Кајтасову се мештани највише баве „пољопривредом и друштвом”, односно раде „свашта и ништа, а највише ништа”. Иако нису претерано задовољни животом на селу, макар кад је реч о зарађивању, те често траже начин како да оду, има и оних који су одлучили да се ипак врате.

- Док смо живи, још проживљавамо - каже нам деда Ћира ког смо затекли испред једине продавнице у селу како с комшијама ради оно „ништа”. - Причамо о глупостима, ето... Ми само можемо да маштамо о некој заради и нечему, то нам је што нам је. За мене више нема смисла да маштам, ја сам премаштао своје, али млади маштају једино да побегну. Ишао сам и ја, али ја сам мало већи патриота па сам се вратио. Имао сам избор да живим на бољем месту и нисам се покајао што сам се вратио. Волим баш ово овако, волим ове људе, волим ово село! Мени је занимљиво ово, не бих могао да живим ни у Белој Цркви, а ретки су такви...

Онда и не чуди што за село кажу да је мирно... Нарочито ако се узме у обзир да су током радних дана мештани углавном на њивама или у околним фабрикама, па је тешко и наћи човека на улици вољног за разговор са стран­цима.

- Овде се људи већином баве пољопривредом, узгајају кукуруз, сунцокрет, пшеницу, мало соје - прича Николић. - Али, није нам овде квалитетна земља, јер је ту Делиблатска пешчара, ми смо тачно на рубу, па нам је с једне стране добра ораница, али с оне друге је више песак. И сад, узмимо за пример да на парцеле и тамо и овамо треба уложити, рецимо, по 250 евра, али принос овамо буде три тоне кукуруза, а онамо где је боља земља, буде шест тона. То није мала разлика.

Леа Радловачки