DNEVNIK U SAVINOM SELU „Nas čuvaju Tito i Valter, a mi tradiciju” (FOTO, VIDEO)

Negde usput saznajemo da svi dogovori sa Mesnom zajednicom padaju u vodu Dunav-Tise-Dunav, jer nas niko neće dočekati, te smo prepušteni sami sebi i svojoj intuiciji da se dobra priča sigurno tu negde, iza nekog ćoška krije. Naravno, tako je i bilo, premda smo do nje došli, očekujući najpre nešto sasvim drugo...

Elem, vozikamo se pravilno ušorenim ulicama Savinog Sela, mimoilazimo se s namrštenim biciklistima, razgolićenim traktoristima, dok na ulici srećemo parkirane „vagone“ (prikolice sa slamom) i pokoji zalutali usamljeni oblačak iznad njih.

Iz Ulice Bratstva i jedinstva nasumično odlučujemo da skrenemo desno, ka centru, u Ulicu Slavka Rodića, kad na zidu kuće na ćošku nailazimo na mural nasmejanog momka, okruženog kompjuterskom opremom. Koliko li mladi „ajtijevac“ ima posla u jednom Savinom Selu, vrzma nam se po glavi i odlučujemo da saznamo iz prve ruke. Međutim, intuicija se pak neslano poigrala s nama...

Prilazimo otvorenim vratima, razgrćemo mrežicu protiv komaraca i ulazimo u – kafanu, dok se s radija nižu hitovi Đorđa Balaševića i Garavog sokaka...

– Ovo nije kafana, ovo je moja kuća, moj dom – ispravlja nas skoro odmah s vrata domaćin Esad Tiganj, rodom iz Berana ali kog su tata i mama doveli u Savino Selo pre 55 godina, dok sedi za kafanskim (pardon, kućnim) stolom sa svojim prijateljima. – Taj momak na zidu je moj sin, preminuo je prošle godine, ubili su ga lekari, bolje rečeno. Tako sam izgubio volju za svim, pa sedim ovde, družimo se, pričamo, napijemo, plačemo...

Gutajući knedlu od neprijatnosti i neočekivanog naleta tuge, ubrzo shvatamo da ipak nismo došli u tužnu sredinu, naprotiv – bili smo okruženi nesalomivim meštanima, iliti „nezbrinutom, nesvrstanom i punoletnom decom“, koja, da bi preživela, rade po inostranstvu, ali jedva čekaju da se vrate kući i vide žutu tablu s nazivom svog sela.

– Znamo šta nas čeka, ali svejedno volimo da smo ovde – napominje Esad, dodajući kako je Savino Selo nekad bilo bogato, imalo 6.000 stanovnika,

a sad jedva 2.500. – Nekad su ovde bile silne fabrike, ciglane, kudeljara, mlinovi, betonara. Bili smo jaki u fudbalu, košarci, u rukometu smo bili druga liga, bilo je dosta sportista, dok sad više nema omladine.

A u pozadini Balašević, kao da zna o čemu se zbori, pevuši kako je nekad i on imao strašnog petla...

– Nije nam selo mnogo za hvalu, al’ nije ni za kuđenje baš – ubacuje se povremeno gosn Milan Grubić, dok međ’ prstima drži cigaretu i sigurno razmišlja o nekoj babi, jer one su mu glavna zanimacija u penzionerskom životu; pride, imajte na umu da je reč o pravom višedecenijskom lovcu koji sigurno zna sve trikove kako da ulovi plen. – Mi još držimo Tita i Valtera na zidu, oni nas čuvaju, a mi čuvamo tradiciju. Super su nam babe, ajao. Ma neka snima, nije ovo sramota...

Tik uz kuću Đura Pucara Starog, kako sebe voli da oslovljava Goran Bojović iz Savinog Sela, nalazi se nemačka evangelistička crkva koja se nebrigom urušava u dvorište ovog ratnog invalida, kog smo i sreli dok je sedeo na ulazu svog celoživotnog doma. Budući da teško hoda – što je, kako tvrdi sasvim normalno – u crkvu nije ušao godinama, premda se nalazi na svega koji metar od nje. Tako je od nas saznao da se u tom napuštenom hramu, koji je nekad slovio za velelepno zdanje na ponos svih meštana, ne nalazi ništa osim pećke, veličanstvenog oltara i table sa nemačkim imenima, nekadašnjim donatorima crkve.

– Ničega nema unutra – pita nas u čudu Bojović, odmah nas srdačno uputivši na policiju da se raspitamo šta se desilo sa klupama, orguljama na kojima je kao dečak „svirao“ i ostalim stvarima. – Neka dođu da mi poprave zid! Ruši se od crkve, jer niko ne održava, pogledajte na šta liči unutra. Tako je, oduvek živim u ovoj kući, a rođen sam prekoputa, jer je nekad u Mesnoj zajednici bilo porodilište. A onda sam od 1987. do 1999. godine bio na ratištu, na Kosovo otišao, s Kosova se vratio.

Osluškujemo radio, pogađa nas u svaku izrečenu misao, te dok slušamo o babama i (ne)srećnim ljubavima, razaznajemo i stihove „Ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja“ u izvedbi Garavog sokaka. Ovo Savino Selo baš ima neku čudnu auru. I ogroman atar od 6.200 hektara prvoklasne zemlje.

– Yaba nam kvalitet, kad su ljudi lenji, a državna zemlja nam je oduzeta i data tajkunima – dodaje mladi ogorčeni poljoprivrednik Miloš Martić, koji je nekad radio ukupno 150 hektara zemlje, a sad samo svojih 30 jutara, na kojima uzgaja kukuruz i suncokret. – Nema više ni stočara u selu, par njih malo većih, a ostali uglavnom drže samo za sebe.

Meštani Savinog Sela skoro da više nemaju ni autobuse, pa se do Vrbasa snalaze kako znaju i umeju.

– Nema buseva, pa upregnemo konje, šta fali fijakeru, brate – veli domaćin Tiganj („Znaš, ono kao tava!“), tvrdeći da će u životu završiti kao Vasa Ladački, sa fotografije koja visi tu „iza gore“. – Pa oni koji imaju zaprežna kola, uveče klaj-klaj-klaj, beru kukuruze, pune čardake, ne čuju se, ni ne treba im zemlja! Vidi, da mi je pet minuta vlasti, svaka kuća bi bila okrečena i sređeno ispred na ulici! Jeste li se provozali, je l’ vam se sviđa selo? Da li ste primetili da postoje švapske kuće koje nisu okrečene, je l’ to lepo? Selo je nekada bilo super, sad je propalo. Ne morate ništa da nas pitate, provozajte se selom i samo pišite. Ja moju državu volim, da ne bude neke zabune! I nemoj da sam pročitao da ste u novinama napisali nešto loše...

Tekst i foto: Lea Radlovački