ДНЕВНИК У САВИНОМ СЕЛУ „Нас чувају Тито и Валтер, а ми традицију” (ФОТО, ВИДЕО)

Негде успут сазнајемо да сви договори са Месном заједницом падају у воду Дунав-Тисе-Дунав, јер нас нико неће дочекати, те смо препуштени сами себи и својој интуицији да се добра прича сигурно ту негде, иза неког ћошка крије. Наравно, тако је и било, премда смо до ње дошли, очекујући најпре нешто сасвим друго...

Елем, возикамо се правилно ушореним улицама Савиног Села, мимоилазимо се с намрштеним бициклистима, разголићеним трактористима, док на улици срећемо паркиране „вагоне“ (приколице са сламом) и покоји залутали усамљени облачак изнад њих.

Из Улице Братства и јединства насумично одлучујемо да скренемо десно, ка центру, у Улицу Славка Родића, кад на зиду куће на ћошку наилазимо на мурал насмејаног момка, окруженог компјутерском опремом. Колико ли млади „ајтијевац“ има посла у једном Савином Селу, врзма нам се по глави и одлучујемо да сазнамо из прве руке. Међутим, интуиција се пак неслано поиграла с нама...

Прилазимо отвореним вратима, разгрћемо мрежицу против комараца и улазимо у – кафану, док се с радија нижу хитови Ђорђа Балашевића и Гаравог сокака...

– Ово није кафана, ово је моја кућа, мој дом – исправља нас скоро одмах с врата домаћин Есад Тигањ, родом из Берана али ког су тата и мама довели у Савино Село пре 55 година, док седи за кафанским (пардон, кућним) столом са својим пријатељима. – Тај момак на зиду је мој син, преминуо је прошле године, убили су га лекари, боље речено. Тако сам изгубио вољу за свим, па седим овде, дружимо се, причамо, напијемо, плачемо...

Гутајући кнедлу од непријатности и неочекиваног налета туге, убрзо схватамо да ипак нисмо дошли у тужну средину, напротив – били смо окружени несаломивим мештанима, илити „незбринутом, несврстаном и пунолетном децом“, која, да би преживела, раде по иностранству, али једва чекају да се врате кући и виде жуту таблу с називом свог села.

– Знамо шта нас чека, али свеједно волимо да смо овде – напомиње Есад, додајући како је Савино Село некад било богато, имало 6.000 становника,

а сад једва 2.500. – Некад су овде биле силне фабрике, циглане, кудељара, млинови, бетонара. Били смо јаки у фудбалу, кошарци, у рукомету смо били друга лига, било је доста спортиста, док сад више нема омладине.

А у позадини Балашевић, као да зна о чему се збори, певуши како је некад и он имао страшног петла...

– Није нам село много за хвалу, ал’ није ни за куђење баш – убацује се повремено госн Милан Грубић, док међ’ прстима држи цигарету и сигурно размишља о некој баби, јер оне су му главна занимација у пензионерском животу; приде, имајте на уму да је реч о правом вишедеценијском ловцу који сигурно зна све трикове како да улови плен. – Ми још држимо Тита и Валтера на зиду, они нас чувају, а ми чувамо традицију. Супер су нам бабе, ајао. Ма нека снима, није ово срамота...

Тик уз кућу Ђура Пуцара Старог, како себе воли да ословљава Горан Бојовић из Савиног Села, налази се немачка евангелистичка црква која се небригом урушава у двориште овог ратног инвалида, ког смо и срели док је седео на улазу свог целоживотног дома. Будући да тешко хода – што је, како тврди сасвим нормално – у цркву није ушао годинама, премда се налази на свега који метар од ње. Тако је од нас сазнао да се у том напуштеном храму, који је некад словио за велелепно здање на понос свих мештана, не налази ништа осим пећке, величанственог олтара и табле са немачким именима, некадашњим донаторима цркве.

– Ничега нема унутра – пита нас у чуду Бојовић, одмах нас срдачно упутивши на полицију да се распитамо шта се десило са клупама, оргуљама на којима је као дечак „свирао“ и осталим стварима. – Нека дођу да ми поправе зид! Руши се од цркве, јер нико не одржава, погледајте на шта личи унутра. Тако је, одувек живим у овој кући, а рођен сам прекопута, јер је некад у Месној заједници било породилиште. А онда сам од 1987. до 1999. године био на ратишту, на Косово отишао, с Косова се вратио.

Ослушкујемо радио, погађа нас у сваку изречену мисао, те док слушамо о бабама и (не)срећним љубавима, разазнајемо и стихове „Ко те има тај те нема, ко те нема тај те сања“ у изведби Гаравог сокака. Ово Савино Село баш има неку чудну ауру. И огроман атар од 6.200 хектара првокласне земље.

– Yaba нам квалитет, кад су људи лењи, а државна земља нам је одузета и дата тајкунима – додаје млади огорчени пољопривредник Милош Мартић, који је некад радио укупно 150 хектара земље, а сад само својих 30 јутара, на којима узгаја кукуруз и сунцокрет. – Нема више ни сточара у селу, пар њих мало већих, а остали углавном држе само за себе.

Мештани Савиног Села скоро да више немају ни аутобусе, па се до Врбаса сналазе како знају и умеју.

– Нема бусева, па упрегнемо коње, шта фали фијакеру, брате – вели домаћин Тигањ („Знаш, оно као тава!“), тврдећи да ће у животу завршити као Васа Ладачки, са фотографије која виси ту „иза горе“. – Па они који имају запрежна кола, увече клај-клај-клај, беру кукурузе, пуне чардаке, не чују се, ни не треба им земља! Види, да ми је пет минута власти, свака кућа би била окречена и сређено испред на улици! Јесте ли се провозали, је л’ вам се свиђа село? Да ли сте приметили да постоје швапске куће које нису окречене, је л’ то лепо? Село је некада било супер, сад је пропало. Не морате ништа да нас питате, провозајте се селом и само пишите. Ја моју државу волим, да не буде неке забуне! И немој да сам прочитао да сте у новинама написали нешто лоше...

Текст и фото: Леа Радловачки