Dnevnik u selu kroz koje se ne prolazi – Poljanica

Taman kad pomislite da ste preživeli sve crne rupe na putu od Srbobrana do Mileševa (iliti Drljana), onda vas pomenuto guglsko sokoćalo, krajnje samouvereno, vodi na skoro nesavladiv tucanik dug pet kilometara na kom tek počinje pravi tetris.

Ipak, koliko god izazovno bilo boriti se drumom koji izgleda ko da ga je Marko Kraljević juče pokušao preorati, sam prolazak kroz šumski tunel (iza kog vire zaista preorane njive) vredi svake minute provedene tu negde „bogu iza nogu” i to u drugoj brzini. Pa tako, klaj-klaj, uz uživanje u krajoliku i strahovanje da je točak ostao u retrovizoru, stiže se do raskrsnice koja (verujete nama, nemojte Guglu) vodi do Poljanice i to od Bečeja!

- Ni taj put nije mnogo bolji, ali jer bar asfalt - kaže nam sekretar Mesne zajednice Stevan Plemić, savetujući da se tuda vratimo za Novi Sad. - Sad su nam uradili još tri kilometra puta, ranije su uradili prva tri, tako da do sela fali da nam asfaltiraju još poslednja tri. Bilo je u planu da se uradi ceo put u cugu, ali opština nije mogla sama sve da izfinansira jer se ta trasa vodi kao atarski put, nije zavedeno ni u JP „Putevi Srbije”. Tako da, opština može da obezbedi novac za ovako nešto samo preko poljoprivrednika, odnosno od zakupa zemljišta koje izdaje, a kog je sve manje jer je dosta vraćeno restitucijom, što godišnje iznosi oko deset miliona dinara. E sad, poslednje dve godine opština je čuvala te pare i Pokrajinska vlada je dodala polovinu, odnosno 17,5 miliona, pa su uspeli da nam sad naprave nova tri kilometra puta.

Deca na selu su jednostavnija od dece u gradu, kaže vaspitačica Karolina Vida, koja radi sa mališanima u Poljanici poslednje tri godine. Od prvog septembra u svojoj predškolskoj grupi ima petoro dece, troje od četiri i dvoje od pet godina.

- Malo ih je, ali hoće da uče, interesuje ih mnogo stvari - priča nam nasmejana Karolina. - Kao porodica smo, njihovi roditelji mnogo sarađuju sa mnom, pomažu, ljubazni su. Sviđa mi se ovde, učimo zajedno, igramo se zajedno, pa deca brže napreduju, svake godine sve više znaju. A i deva u gradu su više za kompjuterima i telfonima, ovde pričamo o svakodnevnom životu, šta rade, kako pomažu kod kuće, jednostavno je drugačije ...

I dok oko 200 meštana Poljanice čeka na putnu konekciju sa svetom, 21. vek provode bez fiksnog telefona, uz televiziju i internet preko satelita, dok struju dobijaju od susedne bačkotopolske opštine, a vodu crpe iz bunara i piju je hlorizovanu uz višedecenijske naslage sa cevi.

- Voda nam nije kvalitetna kao što je bečejska, a i slabije se koristi, pa se dešava da imamo dosta prljavštine jer otpadaju naslage u cevima zbog nekorišćenja. Nekad je selo bilo veće, dok je bilo u punoj snazi imalo je 500 stanovnika, samim tim i više stoke i veća je bila potrošnja vode - objašnjava Plemić, dodajući da tek od gasifikacije i kanalizacije neće ništa biti ni za sto godina.

Reč po reč i namete se još nesrećnija priča o drugoj medalji života u Poljanici - poljoprivreda. Ratari, ako se izuzme kockanje s vremenskim (ne)prilikama, još i nekako uspevaju da opstaju uzgajajući žito, kukuruz, suncokret i uljanu repicu. Ali stočari... Tuga golema!

- Što se tiče mog biznisa zbog kog sam došao u Poljanicu 2016. godine, ono je tek katastrofalno, ali za to nije krivo selo, već situacija u državi. Danas je neipslativo biti seljak! Stočarstvo je već dugi niz godina u propasti... Recimo, prvo sam počeo proizvodnju prasadi, ali sam to batalio i prešao na stočarstvo i trenutno imam 60 grla umatičenih virtemberg ovaca. Inače, mislim da u selu imamo jednu kravu, kad sam ovde došao bilo je 60 krmača a sad je pitanje da l’ ima 20. Sve su uglavnom ovce, di po koji konj il’ magarac... Posle žetve žita nastaju pašnjaci jer ponovo nikne trava u strnjištu, pa se nekako izvučemo do zime. Ovca je niskobudžetna, poješće svašta, ali vunu bacamo. Ranije smo je prodavali da isplatimo šišanje, međutim sad je kila vune 20-30 dinara, ovca na sebi ima tri kile, a šišanje jedne ovce je 250 dinara. Selo ko selo bi trebalo da bude nosilac države, da odatle stiže hrana, ali seljaka svi zaboravljaju - očajan je naš sagovornik.

Osim nepresušnih muka koje jedan žitelj Poljanice nosi na grbači, nađe se još neka tema za razgovor. Recimo, Slava sela i Dan sela su dve „masovnije” manifestacije koje se rado iščekuju, dok se u međuvremenu stariji meštani okupljaju ispred prodavnice koja se vodi kao glavna zanimacija jer se kod nje sve dešava - tu je i sudnica i pozorište, ali i glavna kafana. A mlađi... Pa, njih je zaposeo internet sa svojim čudovištima od društvenih mreža, zbog čega Poljanicom više ne ođekuje dečja graja tokom igranja žmure, jure, pikanja fuce...

Tekst i foto: Lea Radlovački

I pomažu se i ogovaraju se

Maćaš Bičkei je rodom iz Poljanice i nikad nije ni pokušao da iz nje ode. Kako kaže, ne bavi se ničim, mada zapravo ima jednu kravu, svinje, konje i stado od 200 grla virtemberg ovaca. I sve to je dovoljno samo da - preživi.

- Lepo nam je ovde - kaže Bičkei, naslonjen na improvizovani šank ispred prodavnice, dok sa komšijom nešto divani usred oblačnog podneva. - Onako smo složni, kako kad, i pomažemo se i ogovaramo se. Najlepše je to što je mirno i tiho selo, a i kako ne bi bilo kad slabo ima mladih. Dok smo mi bili mladi išli smo svuda, a sad deca ni nemaju gde da idu. Do Bečeja odem jednom-dvaput nedeljno, zavisi šta nam treba.