DNEVNIK U GUNAROŠU SELU ZA POŽELETI Kuća za koju hiljadarku evra; Čik pogodite gde su guske!

Na mađarskom jeziku, razume se. Umesto pravih i glasnih udruženih gusaka, po selu se može pronaći tek pokoja gipsana kako mirno i u tišini stoji, ali obaveštava da se Gunaroš još uvek seća svojih korena. Ili, bolje rečeno – krila!

Ali zato, da ne grešimo dušu, ako imate dovoljno sreće i pravi tajming, videće ulice prepune šarenih pačića-školaraca kako peške ili na biciklima hitaju kući, verovatno na bakin ručak. A ako ste dovoljno zaintrigirani i uporni, osetićete i sami miris punjene paprike, one domaće iz bašte, samo skrenite u bilo koju uličicu levo ili desno.

Nekoliko kadrova kasnije, eto nas kod zgrade Mesne zajednice, u centru, gde pomenuto gipsano jato spremno čeka goste. Okruženi još uvek gustim krošnjama i žbunjem, stazicom kroz cvetne aranžmane ulazimo u renovirani objekat u kom nas dočekuje predsednica Saveta MZ Gunaroš Čila Kovač.

– Imamo u selu sve što nam treba: ambulantu, apoteku, poštu, čak i frizerski salon, cvećaru, radnje, poslastičarnicu – nabraja Čila Kovač. – Nama je ovde dobro i ne planiramo da odemo odavde. Kad vidite ovaj lepi put, drva... ja se osećam kao kod kuće! Gunaroš nam daje sigurnost, tu su nam porodica i prijatelji. Sad ćemo pokušati da opet izglasamo samodoprinos, to bi nam puno značilo.

Pre skoro 50 godina Slobodan Marjanović iz Svetićeva se takoreći ud’o u Gunarošu, ali još uvek će najpre da vam kaže: „Ne znam ništa, nisam ja odavde!” Hteo – ne hteo, ipak jeste, što dokazuje čim „obori komšijski zid” i krene u monolog.

– Nije se selo mnogo promenilo, ima više praznih kuća i manje ljudi, ali živi se sirotinjski, kao i svugde – veli naš sagovornik, koji se i kao penzioner bavi poljoprivredom.

Kako bilo, sve dok kurirska služba zna da dođe do Marjanovićeve adrese u „zatureni” Gunaroš, pa makar to bilo samo zato što je u novcu skriven najprecizniji GPS, ovo selo ima „ono nešto” za šta se vredi izboriti. Čak i na tržištu nekretnina...

Takvo zajedništvo ne sreće se svako malo, ali dok smo deo te atmosfere, čini se kao da su mu i mane manje strašne.

– Nemamo banku ni bankomat, a trebao bi nam. I ono što mislim da nam je baš potrebno jesu radna mesta. Imamo dve zgrade koje su svojevremeno privatizovane, ali se ne koriste i propadaju. Hteli bismo da ih kupimo i da od njih napravimo neki inkubator u kom bi meštani mogli da se zaposle – kaže naša sagovornica.

Koliko posla ima matičar u Mesnoj kancelariji u selu koje broji oko hiljadu stanovnika na spavanju? Pomišljate – pa, i ne baš mnogo. Mada, ukoliko volite to što radite, baš kao i Silvia Čanak, onda ste možda i u pravu! Da se razumemo, pune su joj ruke posla, ali Silvia zna da tako svakodnevno pomaže svojim komšijama, te je osmeh na licu ono što se najviše računa.

I ma koliko pokušavala da se odvoji od svog Gunaroša, on je kao magnet sebi vraća, iznova i iznova. Tako da nema više dileme, Silvia se vraća u svoj pravi dom.

– Uvek me je vuklo ovo selo, jer su ovde ljudi takvi da možemo da računamo jedni na druge, komšije nisu sebične i arogantne. Kad iz Bačke Topole skrenem ka Gunarošu, duša mi je puni i znam da stižem kući! Ovde je i vazduh drugačiji – priča nam Silvia.

Saršeno namincan dan Miholjskog leta vodio nas je kroz Gunaroš kao kroz svoj dom. A takvom domaćinu, zna se, nema premca!

– Ulažemo dosta u selo, sređujemo ambulantu, sredili smo i jedan deo zgrade mesne zajednice, uređujemo kancelariju za penzionere, sad čekamo nameštaj da stigne. Napravili smo dečje igralište, a čeka nas pravljenje novog trotoara na glavnoj ulici, sređivanje groblja, odnosno pravljenje nove staze, obnavljanje kapele i postavljanje nove ograde – navodi Kovač.

I baš tamo gde u miru stari Gunaroš drema i gde je budućnost vrlo izvesna, meštani u radu i održavanju pak pronalaze jedan od razloga za život. Jer, on teče dalje, baš kao i obližnja rečica Čik koja neupitno podseća meštane odakle su došli i kuda bi trebalo da idu.

– U Gunarošu imamo 12 civilnih organizacija, od Fudbalskog kluba „Olimpija”, DVD-a, pecaroša, lovaca, šahista, folkloraša, ekologa, Omladinskog kluba, „Budućnosti Gunaroša”... Takođe, za svaku novorođenu bebu dajemo 7.000 dinara za nabavku potrepština – ističe predsednica Saveta Čila Kovač.

Možda je do Miholja koji se podmuklo uvukao u taj dan, ili je do gusaka-zavodnica, ili srdačnih domaćina – ali Gunaroš se čini kao selo za poželeti. Što je i moguće uz svega koju hiljadarku evra... Gratis uz kuću ide i veličanstveni pedantno našminkani drvored na ulasku u selo, tek da vam poželi savršenu dobrodošlicu pred sam dolazak na vašu lokaciju!

Lea Radlovački