Jedan deo atara je osamdesetih pretvoren u ribnjake koji se danas prostiru na oko 900 hektara (od čega dve trećine pripadaju despotovačkom), dok su u blizini stari Tamiš, odnosno rukavac iliti nekadašnji tok redovne reke koja i danas prolazi kraj sela.

Dok se najpre vozimo zemljanim putem okruženi silnim vodama, srećemo rode, čaplje, patke, kormorane... Kroz trsku (i šaš, što bi rek’o Balašević) gledamo na Despotovac koji iz tog ugla deluje kao da je na moru, premda je s druge strane divlja divljina jedne od najlepših (nekad i najopadnijih) reka Vojvodine – Tamiš.

Meštani se najradije sećaju letovanja na vodi i kupanja na dve plaže – Plićaku i Dubljaku – premda danas od njih nema ni traga, te se Despotovčani brčkaju na manjim plažicama, poput pecaroških mesta.

Pukovnik Erne Kiš iz Arada, inače jermenskog porekla, 1822. godine osnovao je selo na imanju Kendereš, koje je potom dobio ime po njemu – Ernehaza. Ono je najpre bilo naseljeno Nemcima iz Nemačke i Austrije, koji su po završetku Drugog svetskog rata deportovani. Neki od njih su završili u logorima, a neki u državama odakle su im preci...

Međutim, sredinom tridesetih godina prošlog veka, selo dobija novi naziv – Banatski Despotovac, najverovatnije po Despotu Stefanu Lazareviću kom je svojevremeno pripadao ovaj teren. Ali, ime se ponovo menja u Ernsthauzen (1943), a posle rata opet u Banatski Despotovac kada su doseljeni kolonisti iz Bosne i Like.  Tada je srušena katolička crkva koja se nalazila u samom centru sela, tačnije nasred današnjeg parka.

I, možemo reći da se ovde završava priča o svemu što je ostalo najlepše u Banatskom Despotovcu, jer koga god da pitate kako se živi – čućete samo kritike, jadikovanja i nostalgiju. Kako i ne bi, kad je selo od oko 5.000 stanovnika spalo na svega 850, škola, koja je brojala 480 dece sada ima oko 40, a pune kuće višečlanih porodica danas mahom zvrje prazne.

– Nisam mogao da zamislim da će ovako izgledati naše selo, da će biti ovoliko opustošeno – kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Banatski Despotovac Krstan Mitrović, dodajući da je svakodnevica takva da mladi odlaze u veće gradove i više se ne vraćaju. – Realno je da ništa nije ostvarivo u selu i realno je da ih teramo da idu odavde, zato što nemamo ništa i deca nemaju čime da se bave, nema posla. Pre koji dan su nam ukinuli Poštu koja sad radi triput nedeljno, lekara isto imamo tri puta sedmično, nekad i dvaput, kao i matičara. Normalno je da onda svaki roditelj gura svoju decu tamo gde je bolje!

Kako Despotovac nikad nije bio naročito vičan poljoprivredi, te su se meštani uglavnom zapošljavali po firmama, ni danas nema mnogo onih koji slove za jake poljoprivrednike, svega četvoro-petoro.

– Baš zato što je bilo mnogo zaposlenih, imali smo dobar samodoprinos od kog su naši ljudi izgradili 99 odsto svega u selu. Sve ulice smo asfaltirali, uradili vodu, plin, telefon... Sada imamo sve što se tiče infrastrukture, osim kanalizacije, jer nema ekonomske opravdanosti za nju – dodaje naš sagovornik.

Ipak, kao gorući problem navode dve divlje deponije koje postoje zahvaljujući meštanima iz susedne opštine Sečanj, koji nemaju obezbeđeno odnošenje kabastog otpada, za razliku od Grada Zrenjanina koji je to regulisao na svojoj teritoriji.

Nema lepše pite od bosanske, uveravaće vas svako koga pitate u Banatskom Despotovcu, a naročito žene iz Asocijacije, koje već 24 godine organizuju čuvenu „Pitijadu”. Tajna je da nema tajne u recepturi, koja ne može biti jednostavnija – brašno, so i voda, i da testo duuugo odstoji kako bi se samo razvlačilo pod prstima.

– Možda su naše pite najlepše jer smo mi taj dar razvlačenja nasledile od naših baka i majki – kaže predsednica Asocijacije žena „Banatski Despotovac” Ljiljana Savković. – Mnogima sam pokušavala da pokažem, ali nijedna ne ispadne kao moja! Pravimo pite od krompira, kupusa, sira, zelja, a počele smo i s jabukama i višnjama, što pre nismo radile.

Ova organizacija postoji od 2000. godine i trenutno broji do 12 žena, s tim da ih je svake godine sve manje. Ipak, mogu da se pohvale jednom šesnaestogodišnjakinjom koja još uvek nije naučila da razvlači pite, ali uskoro će.

– Mi pletemo i čarape, pravimo humanitarne akcije, učestvujemo na manifestacijama drugih sela koja dolaze kod nas u goste – veli naša sagovornica. – Ove godine ćemo „Pitijadu” organizovati 11. maja, jer moramo sačekati da prođe post, a odlučila sam da se ovog puta pite prave na licu mesta.

– Problem nam je i saobraćaj, naročito zimi kad se vadi repa, pa nam stotinak šlepera protutnji kroz selo, oni nam i devastiraju ulice. A kako je ovo regionalni put, ne možemo da stavimo nikakve usporivače – kaže Mitrović.

Na svu muku pak za Banatski Despotovac se kaže da je „mali Pariz” jer svi putevi vode do centra i ogromnog parka koji je ujedno i kružni tok. A uz Tamiš, svakako da važi za biser ovog seoceta u kom najbolje funkcionišu Fudbalski klub „Mladost”, lovci i Asocijacija žena „Banatski Despotovac”. Osim toga, jeftine nekretnine (koje nisu više ni toliko jeftine) pre dve godine su privukle čak pet kineskih i četiri ruske porodice!

Tekst i foto: Lea Radlovački

Na selu je zdravije i prirodnije

Dvadesetšestogodišnji Dragan Vasić redak je slučaj mlade osobe koja je toliko vezana za svoje selo da ne planira da ga ikad napusti. Tek kad mora, maksimalno dvaput nedeljno, ode do Zrenjanina u nabavku il’ da obavi šta treba.

– Vezan sam za selo, imam ambiciju koju želim da postignem ovde, da imaju mladi ljudi gde da izlaze, da ih podstaknem da život na selu nije toliko loš, već je zdraviji i prirodniji nego u gradu – kaže ovaj mladi preduzetnik, inače vlasnik lokala „Please” koji nosi naziv po deda Radetovoj fori. – Deda je bio malo jači kockar, profesionalni, i kadgod je imao sigurnu pobedu, samo bi raširio ruke i rekao „please”. Tako je fora ostala. Ja ga se slabo sećam, ali svi kažu da sam sličan njemu po osobinama. A ako budem imao sina, zvaće se Rade, baš po njemu!

Dragan, osim što vodi kafić, drži i voćnjak jabuka, krušaka, šljive i kajsije – sve od čega se može napraviti dobra rakija, za kućne potrebe, naravno.

– Leti nam ovde bude jako dobro, bude puno ljudi svaki dan, pa zimi trošim pare koje tad zaradim, svaki drugi vikend gledamo utakmice FK „Mladost”, idemo na Tamiš na kupanje... A ovako, dan se počinje s rakijom, kafom i vinjakom, a završava uz jamb, pivo i utakmice na TV-u – priča mladi Despotovčanin.