U toj truckavoj i laganoj vožnji otvaraju vam se novi sremački vidici – neki novi pogledi na Frušku goru, šumarci iza skoro svake njive, a talasanja i krivudanja po obroncima naše planine čine da želite da vožnja traje do prekosutra.

Međutim, kako svaki put ima svoj početak i kraj, tako je naš bio ubrzo iza žute table na kojoj kratko i jasno piše Sot, na ćirilici i latinici, jasno svima koji tuda naiđu. Ulazimo u selo, zagledamo šarene nanizane nabijače iza kojih vire fruškogorske šume, dok nad svim tim se nadvija rimokatolička crkva Svete Katarine, dok se domunđava s pravoslavnom Svetog Petra i Pavla koja sedi u  podnožju, u samom centru mesta. Tu su i osnovna škola, zabavište, fudbalski teren, Dobrovoljno vatrogasno društvo, Dom zdravlja, pošta, Mesna zajednica...

– Naše selo je specifično jer smo, za razliku od ostalih šidskih mesta, urbanistički sređeni, sve nam je na jednom mestu – ističe poverenik Mesne zajednice Sot Željko Gajdoš. – Jedino što unazad nekoliko godina nemamo je kafana, a ni restoran. Ljudi su sebi uveli u naviku da ispred radnje sednu i popiju pivo, ali su to radili i dok je bilo restorana, jer je jeftinije.

Nije samo po ugostiteljskim lokalima bilo sve manje meštana, već i osmoletka, koja to doduše odavno više nije, od prvog do četvrtog razreda broji svega desetak đaka, dok u predškolskoj ima petoro-šestoro dece.

– Na spavanju trenutno ima 480 stanovnika. Mnogi naši ljudi su se porodično odselili za Nemačku i Austriju, jer oni koji imaju dvojna državljanstva, za njih ne postoje granice. Viđamo ih samo kad su veći praznici – dodaje naš domaćin.

Najstariji nađeni dokazi o suživotu na prostoru današnjeg Sota datiraju još iz neolita, oko 2.000 godina pre nove ere. Međutim, pod ovim imenom selo se prvi put javlja krajem 13. veka, a o poreklu samog naziva postoje razne pretpostavke. Jedna od njih je da potiče od italijanske reči „sotto” što znači „pod”, budući da su jedan deo tadašnjeg sela nazivali „sotto il monte” iliti „pod brdom”.

Prema pisanjima istoričara, ne postoje verodostojni podaci o tome odakle su došli prvi stanovnici Sota, ali je pretpostavka da je deo došao sa franjevcima iz Bosne. Tako je 1702. godine zabeležno postojanje 15 kuća u kojima su živeli isključivo rimokatolici, te se vodi da su prvi zabeleženi žitelji bili Hrvati. Kasnije su doseljavani i Mađari, Nemci, Slovaci, Rusini...

Oni koji su ostali, zadržali su se na zemlji, uzgajajući kukuruz, suncokret, soju i žito, a poneki su još uvek uporni i sa vinogradima.

– Svako se snalazi na svoj način, ali možda ima svega desetak onih koji putuju u Šid na posao. Nemamo jake investitore, ljudi su nezadovoljni malim platama, pa neki čak idu u Ilok da rade. A projekti, u okviru kojih država daje subvencije za kupovinu kuća, da bi urodili plodom moraju da obezbede ljudima posao. Ovako oni, koji su uz subvencije u Sotu kupili kuće, koriste ih kao vikendice, dok i dalje žive kao podstanari u većim mestima. Džaba vam lepa priroda i nekretnina, ako nemate posla – ističe Gajdoš.

Međutim, oni koji potencijal vide upravo na tim obroncima Fruške gore, ne mareći previše za privredni sektor, mogu da kupe kuću po ceni od 12.000 evra pa naviše.

– Od važnijih investicija za ovu godinu nam je dovršavanje kapele na groblju, jer kroz naše selo zbog granice cirkuliše veliki saobraćaj, prolazi dosta kamiona, pa je problem kad ide povorka glavnom ulicom. Takođe, u planu nam je da sredimo i dečje igralište u krugu škole kako roditelji ne bi morali decu stalno da vode na jezero do kog smo uradili pešačku stazu sa klupama i kantama za smeće – zaključuje naš sagovornik i vodi nas na jednu od najviših tačaka sotskog atara odakle, za kraj, uživamo u pogledu na selo, jezero, ma čitav Srem!

Tekst i foto:

Lea Radlovački

U planu drveni most i kružna staza oko jezera

Sotsko jezero nastalo je 1977. godine pregrađivanjem potoka Šidina branom dugačkom 150 i visokom 15,6 metara. Ovo akumulaciono jezero prostire se na oko 30 hektara i pripada Nacionalnom parku „Fruška gora”, a krasi ga bogata flora i fauna, među kojom su najistaknutiji orlovi belorepani i albino mišar, koji je jedinstven primerak u Evropi. Poslednjih godina Udruženje građana „Sotsko jezero” intezivno vodi računa o ambijentu jezera, zbog čega ono slovi za jedno od najlepših.

– Udružila nas je nemarnost, budući da je jezero bilo katastrofa, okolina je bila obično smetlište, niste mogli ni da se prošetate – kae predsednik Udruženja Radojica Puač. – Najpre smo se skupili zbrda-zdola, neko je doneo trimer, neko kosačicu, pa smo skupljali smeće, zatim nasipali put, a onda su nadošle sve druge ideje. Bitno je da se radi i da se družimo.

Sotsko jezero danas je okruženo brojnim skulpturama od drveta koje je Radojica sam osmislio i napravio, kao i čuveno Štrumpf selo i dve mini-biblioteke za sve verne knjigoljupce.

– Sad je sve na zavidnom nivou, nemamo većih problema, održavamo, čuvamo. Ljudi poštuju to što radimo, 99 odsto njih, ali uvek ima onaj jedan procenat koji ne mari. Mi smo već krenuli s akcijama, radimo cele godine. U planu nam je da napravimo drveni most, pa da imamo kružnu stazu oko jezera koja će biti duga 2,2 kilometra. Dobili smo saglasnost od Ministarstva za zaštitu životne sredine i Nacionalnog parka, jedino čekamo da dobijemo papir od JVP „Vode Vojvodine”.

Koliko god sve trenutno izgledalo sjajno i bajno, ipak treba znati da je nivo vode u Sotskom jezeru niži za dva metra, budući da jedan od meštana na dnevnom nivou crpi na desetine kubika kako bi zalivao svoje njive.

– Ne možemo tu ništa da uradimo. Jezero i jeste nastalo kako bi se koristilo za navodnjavanje, ali neki biološki minimum bi trebao da postoji i da se poštuje – ističe poverenik MZ Sot Željko Gajdoš.

Međutim, da bi priroda i ponuda oko jezera bila sve lepša i bogatija, Puač naglašava da su trenutno u fazi prikupljanja novca za kupovinu traktora, a da svi zainteresovani mogu da učestvuju uplaćivanjem na žiro račun 200-3302250101949-19, o čemu se više informacija može pronaći na Fjesbuk grupi „Uredimo Sotsko jezero”.