Božićni običaji Staparaca - konjica za diku u svečarske dane

Među njima je svakako ritualno nalaganje badnjaka, koje se u poslednjih nekoliko godina održava kao javna manifestacija u gotovo svim gradovima, varošicama i selima Srbije. Vredni domaćini, uzorni poljoprivrednici Stapara, jednog od većih sela somborskog područja se mogu pohvaliti, ne samo da sa tradicijom nalaganja badnjaka nisu prekidali ni za vreme rigidnog komunizma, već i da su im Badnji dan i običaji vezani za njega dodatno ulepšani time što tog dana po ritualno hrastovo drvo odlazi pravi konjički eskadron mladića koje prati i kolona uparađenih fijakera, što celom događaju daje dodatnu dozu svečanosti.

- Nekada nas je bilo više, formirano je i po sedam- osam grupa konjanika po tridesetak njih, koji su pre i nakon odlaska po badnjak obilazili domaćinstva u kojima su bili posluživani kako praznik to i nalaže – prenosi negdanja iskustva božićnih svečara Vladimir Katanić - Caka, jedan od najstarijih i danas aktivnih božićnih jahača u Staparu, dok sa mladićima na osedlanim lipicanerima peva „Roždestvo“.

Kaže, odlazak po badnjak prepustio je mlađima, on još uvek pojahuje svoju vranu Silu prvog dana Božića, jer red i tradicija se ovde poštuju, pa mlađim Staparcima koji u svojim avlijama nemaju konje treba priuštiti priliku da slede primer starijih. – Jedno vreme je konjarstvo u našem selu palo baš na niske grane, pa samim tim je i broj jahača bio manji, ali polako se povećava naša staparska konjica, evo sad je već preko 30 mladića u sedlima, ima se šta i videti – ne krije zajednički ponos svih staparskih domaćina Katanić, što potvrđuje i Đurica Đurišić, predsednik ovdašnjeg Udruženja odgajivača rasnih konja.

- Od kada je sela, od to doba postoje i božićni jahači u Staparu, a mislim da trenutno ni u jednom selu ili gradu nema više jahača nego kod nas, jer na nekih tri, tri i po hiljade stanovnika imamo 70 umatičenih rasnih konja, a ne nedostaje ni onih nepedigriranih. Ako bude sreće dogodine biće nas i više – poručuje Đurica, kao i sam negdanji jahač, sada „po starački sa ulaštenog, uparađenog fijakera.

Pored ovdašnjih momaka u sedlima često imaju i goste iz susednog Doroslova, sela naseljenog većinom mađarskim življem, sa kojima su sada već vekovima u više nego dobrim, prijateljskim nepomućenim odnosima. I na prvi pogled ovo se da primetiti, pošto se među staparskim mladićima odevenim u tradicionalne crne štofane kratke kapute, rekle, sa astraganskim šubarama na glavi i crvenim maramama oko vrata ističe njihov doroslovački komšija Robert Holo u svetloplavoj husarskoj uniformi.

- Uvek je bilo da jedni druge pohodimo za verske i druge praznike, jer prijatelji i komšije moraju da se paze, vole svoje ali i poštuju tuđe. Tako su i naši Staparci dolazili konjima nedavno kod nas u Doroslovo, na proslavu novog vina, pa je red da uzvratimo posetu – poručuje Holo sa visokog dorata, kupljenog tek pre nekoliko meseci kako bi i Doroslovo imalo svoju „konjicu“.

Masovnost staparskog božićnog eskadrona svake godine okuplja sve više svečara ali i posetilaca Stapara, pa se tako na jednom od fijakera, kao počasni gost, našao i Siniša Jokić, direktor novosadskog Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji kao istoričar ne propušta da naglasi vrednost neprekinute običajne tradicije, koja u isto vreme slavi hrišćanske vrednosti i moral, ali i univerzalnu ljubav među ljudima bez obzira na veru i naciju i to u prilikama kada i vrednim i radišnim poljoprivrednicima, kao što su staparski, uzgoj konja nije „kao poljem preći“.

Kas do ponoći

Dok, kao jedan od najstarijih jahača u selu, Katanić savetuje naslednike u sedlu da do ponoći ne dolaze kući, jedan od onih koji je među novijim generacijama Staparaca aktivno učestvovao u novovekom omasovljavanju ovdašnjeg eskadrona, Nenad Radin- Klopka, brine se u crkvenoj porti hrama Vavedenja Bogorodice za još mlađe vertepaše, ali i brojne goste nudeći im tradicionalnu „medljanu” rakiju. Jer, ako su pored dobrih domaćina i dobrih konja, po nečemu Staparci poznati, onda je to njihovo gostoprimstvo koje treba iskusiti.

- Ja mogu samo od srca, najiskrenije da čestitam ovim ljudima, ovim entuzijastima, jer danas držati konje je velika žrtva i ljubav. Konji su nekad bili sastavni deo domaćinstva a danas su ljubav, entuzijazam i veliki trošak, pa kad na Badnji dan Staparci izjašu svoje konje u ovolikom broju, to je jedan statusni simbol, ali je uz običaje vijanja Božića, prvog i drugog božićnog dana i simbol zajedništva, hrišćanske ljubavi, što pokazuje da bez žrtve nema ni ljubavi, bez kojeg nema ni ovako lepog uspeha i napretka sela i svakog pojedinca- uveren je Jokić, koji se kao rođeni Somborac na svečarskom fijakeru našao zahvaljujući svojim školskim drugovima, staparskim domaćinima.

Tekst i foto: Milić Miljenović