Божићни обичаји Стапараца - коњица за дику у свечарске дане

Међу њима је свакако ритуално налагање бадњака, које се у последњих неколико година одржава као јавна манифестација у готово свим градовима, варошицама и селима Србије. Вредни домаћини, узорни пољопривредници Стапара, једног од већих села сомборског подручја се могу похвалити, не само да са традицијом налагања бадњака нису прекидали ни за време ригидног комунизма, већ и да су им Бадњи дан и обичаји везани за њега додатно улепшани тиме што тог дана по ритуално храстово дрво одлази прави коњички ескадрон младића које прати и колона упарађених фијакера, што целом догађају даје додатну дозу свечаности.

- Некада нас је било више, формирано је и по седам- осам група коњаника по тридесетак њих, који су пре и након одласка по бадњак обилазили домаћинства у којима су били послуживани како празник то и налаже – преноси негдања искуства божићних свечара Владимир Катанић - Цака, један од најстаријих и данас активних божићних јахача у Стапару, док са младићима на оседланим липицанерима пева „Рождество“.

Каже, одлазак по бадњак препустио је млађима, он још увек појахује своју врану Силу првог дана Божића, јер ред и традиција се овде поштују, па млађим Стапарцима који у својим авлијама немају коње треба приуштити прилику да следе пример старијих. – Једно време је коњарство у нашем селу пало баш на ниске гране, па самим тим је и број јахача био мањи, али полако се повећава наша стапарска коњица, ево сад је већ преко 30 младића у седлима, има се шта и видети – не крије заједнички понос свих стапарских домаћина Катанић, што потврђује и Ђурица Ђуришић, председник овдашњег Удружења одгајивача расних коња.

- Од када је села, од то доба постоје и божићни јахачи у Стапару, а мислим да тренутно ни у једном селу или граду нема више јахача него код нас, јер на неких три, три и по хиљаде становника имамо 70 уматичених расних коња, а не недостаје ни оних непедигрираних. Ако буде среће догодине биће нас и више – поручује Ђурица, као и сам негдањи јахач, сада „по старачки са улаштеног, упарађеног фијакера.

Поред овдашњих момака у седлима често имају и госте из суседног Дорослова, села насељеног већином мађарским живљем, са којима су сада већ вековима у више него добрим, пријатељским непомућеним односима. И на први поглед ово се да приметити, пошто се међу стапарским младићима одевеним у традиционалне црне штофане кратке капуте, рекле, са астраганским шубарама на глави и црвеним марамама око врата истиче њихов дорословачки комшија Роберт Холо у светлоплавој хусарској униформи.

- Увек је било да једни друге походимо за верске и друге празнике, јер пријатељи и комшије морају да се пазе, воле своје али и поштују туђе. Тако су и наши Стапарци долазили коњима недавно код нас у Дорослово, на прославу новог вина, па је ред да узвратимо посету – поручује Холо са високог дората, купљеног тек пре неколико месеци како би и Дорослово имало своју „коњицу“.

Масовност стапарског божићног ескадрона сваке године окупља све више свечара али и посетилаца Стапара, па се тако на једном од фијакера, као почасни гост, нашао и Синиша Јокић, директор новосадског Градског завода за заштиту споменика културе, који као историчар не пропушта да нагласи вредност непрекинуте обичајне традиције, која у исто време слави хришћанске вредности и морал, али и универзалну љубав међу људима без обзира на веру и нацију и то у приликама када и вредним и радишним пољопривредницима, као што су стапарски, узгој коња није „као пољем прећи“.

Кас до поноћи

Док, као један од најстаријих јахача у селу, Катанић саветује наследнике у седлу да до поноћи не долазе кући, један од оних који је међу новијим генерацијама Стапараца активно учествовао у нововеком омасовљавању овдашњег ескадрона, Ненад Радин- Клопка, брине се у црквеној порти храма Ваведења Богородице за још млађе вертепаше, али и бројне госте нудећи им традиционалну „медљану” ракију. Јер, ако су поред добрих домаћина и добрих коња, по нечему Стапарци познати, онда је то њихово гостопримство које треба искусити.

- Ја могу само од срца, најискреније да честитам овим људима, овим ентузијастима, јер данас држати коње је велика жртва и љубав. Коњи су некад били саставни део домаћинства а данас су љубав, ентузијазам и велики трошак, па кад на Бадњи дан Стапарци изјашу своје коње у оволиком броју, то је један статусни симбол, али је уз обичаје вијања Божића, првог и другог божићног дана и симбол заједништва, хришћанске љубави, што показује да без жртве нема ни љубави, без којег нема ни овако лепог успеха и напретка села и сваког појединца- уверен је Јокић, који се као рођени Сомборац на свечарском фијакеру нашао захваљујући својим школским друговима, стапарским домаћинима.

Текст и фото: Милић Миљеновић