BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Golubinci

Brica nam čita svoju pesmu o kafani „Kod Ćire” koju je napisao povodom njenog 35. rođendana, a uskoro će i 50. kaže Brica dok drži jednu nogu na stolici jer je povređen, udario ga konj… 

U kafanu ulazi Romkinja sa malim detetom, prose. Kaže Brica kako svake godine kada je sezona branja duvana Golubince preplavi više stotina Roma, radnika sa juga Srbije. Kažu da je to jako težak posao.

Jedan od ljudi za stolom, golubinački glumac amater Milan Mića Dudić potvrđuje kako je reč o mukotrpnom poslu kojeg gotovo niko od meštana više neće da se lati i recituje mi čuvenu pesmu Koste Racina „Tutunoberačite”…

Iz kafane „Kod Ćire” odšetali smo do obližnjeg Šlosa, najveće znamenitosti ovog sela. Ovaj dvorac je podignut u Golubincima u drugoj polovini 18. veka, prema projektu iz 1767. Zgradu su podigle vlasti Vojne granice za potrebe graničarskih posada, kao „Upravnu zgradu u Golubincima“. Građevina kao nepokretno kulturno dobro ima status spomenika kulture od velikog značaja. Tabla na kojoj je to pisalo bila je od bakra i “odneli” su je lokalni skupljači sekundarnih sirovina.

Pored arhitektonske vrednosti izražene u skladnim proporcijama, naglašenoj simetričnosti i pravilnom ritmu otvora, objekat poseduje i istorijsku vrednost, jer je u njemu kratko vreme, 1813. boravio Karađorđe. Takođe, prva ljubav Ludviga van Betovena Žanet d’Hontar (1770) se posle udaje preselila u dvorac Šlos. Betoven je, prema priči, pao u očajanje. Betovenov muzej u Bonu čuva ljubavnu prepisku između ljubavnika među kojima se nalazi i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.

Tim povodom u unutrašnjosti dvorca RTS je 2020. snimala specijalnu emisiju posvećenu 250. rođendanu Betovena. Takođe, lokalni poslastičar Nikola Gašparović - Maestro Nikola napravio je kolač po imenu „Žanet”.

Ovaj dvorac je pun tajni, misterija, a neki ga nazivaju i ukletim zamkom. U trenutku kad se u njemu začuje ječanje, u Golubincima se pale sveće koje se stavljaju u okvir prozora da bi se, kako kažu, posvetili jauci mučenika. Naime, ovaj zamak je tokom dva veka postojanja, nakon smrti prvog vlastelina, najčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka krajem Drugog svetskog rata. Zato nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama.

Legenda o pauku, koja je prilično jeziva, kaže da je prvi vlasnik zamka jedne noći, kada se iznenada vratio sa dugog puta, zatekao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah ubio, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade. Prvi vlasnik zamka je, nakon neverstva i smrti svoje žene, od tuge prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Ali spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te je stigao da bude umotan u paučinu. Stariji meštani takođe govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom…

Zgrada je skoro rekonstruisana ali je oluja polomila deo crepova na krovu koji sada prokišnjava pa su neophodni novi radovi na sanaciji i osmišljavanje buduće namene Šlosa. Ideja Turističke organizacije Stare Pazove je da u dvorcu bude jedna spomen soba, posvećena istorijatu Šlosa a da ostatak služi za iznajmljivanje za svadbe, snimanje filmova, serija i emisija, kako bi ceo objekat bio samoodrživ.

Ispred Šlosa Brica visoko podiže štaku u vazduh i pokazuje u pravcu drveta prepunog divljih golubova. „Selo je dobilo ime po šumi koja se tako zvala jer je u njoj bilo jako puno divljih golubova kojih i sada ima po krošnjama drveća na golubinačkim ulicama”, kaže Brica.

Preko puta Pravoslavne crkve nalazi se spomen-ploča sa imenima preko 200 meštana Golubinaca (uglavnom Srba i Jevreja) koji su poginuli u NOB-u ili od strane fašističkog terora NDH.

Dragana nam pokazuje žbun ruzmarina ispred jedne od kuća i objašnjava da postoji tri Srema: „Vinski Srem” na obroncima Fruške gore, „Svinjski Srem”, uz reku Savu i - „Ruzmarinski Srem„ - koji se prostire uz Dunav, od Golubinaca do Surduka.

Prema poslednjem popisu iz 2011. u selu je živelo 4.700 stanovnika.

Uključivanjem Golubinaca u lanac Vojne Krajine 1756. od Požege iz šijačke oblasti doselila se grupa hrvatskih porodica, a zatim dolazi i nekoliko hrvatskih – šokačkih porodica iz Bačke. One su u selu po tome i dobile svoje nazive Šijaci i Šokci. Tako je šor u koji su se naselili bio poznat kao Šokački šor. Prvi katolici u Golubincima pripadali su komandnom kadru Regimente na čiji zahtev dolazi do formiranja rimokatoličke župe u Golubincima sa selima Popinci, Vojka i Šimanovci.

Rimokatolička crkva Svetog Jurja u ulici Đurđevska br. 6 u Golubincima izgrađena je 1885. za vreme župnika dr. Jose Pausa (1876 – 1885). Visoka vlada iz Zagreba je 1883. dala potporu od 3.000 forinti i dozvolu za gradnju nove crkve. U sačuvanim zapisima navodi se, da se 1885. katoličko – hrvatsko stanovništvo dobrovoljno odreklo na nekoliko godina korišćenja svoje zemlje, na potezu Mali Žarkovci u korist izgradnje svoje crkve, uz sve ostale priloge i pomoć.

Interesantan je podatak da je šezdesetih godina 19. veka u župnom dvoru bila i prava egipatska mumija, nazvana u narodu „Golubinačka mumija“. Mesni župnik Ilija Barić nasledio je mumiju od svog brata, strastvenog kolekcionara koju je poklonio narodnom muzeju u Zagrebu 1862.

Pred kraj naše posete, pozdravio nas je i sveštenik Zdravko Čabrajac, rođeni Osječanin. Priča mi kako je ranije službovao i u Beočinu.

Na drugom kraju sela nalazi se pravoslavna crkva. U drugoj polovini 16. veka Golubinci se pominju kao naselje pod zemljom od kojeg se vide samo dimnjaci. Vizitaciona komisija Karlovačke mitropolije u svom izveštaju od 1733. pominje malu crkvu od pletera sa krovnim pokrivačem od trske i trpezom od kamena. Do danas je sačuvan crkveni “antimonos” sa beleškom da ga je 22. avgusta 1731. posvetio beogradski arhiepiskop Vikentije i poslao na poklon novosagrađenoj crkvi. Malu crkvu od pletera zamenila je drvena crkva 1751. koju je 23. aprila 1752. osvetio episkop Partenije.

Današnja crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u ulici Šimanovačka br. 1 sagrađena je između 1784. i 1788. u baroknom stilu. Zapisano je da zasluge za izgradnju ove crkve, pored meštana, imaju arhiepiskop karlovački Mojsej Putnik, grof Nikolaj Orlović i sveštenik Mihal Miličević.

Pravoslavna crkvena opština u Golubincima posle izgradnje nove crkve verovatno nije imala dovoljno sredstava da odmah dekoriše i njenu unutrašnjost stoga je uz trpezu prenet i ikonostas iz prethodne crkve. Stari ikonostas nije odgovarao novim i većim dimenzijama nove crkve i verovatno je bio kombinovan sa nekim još starijim ikonama. Između 1815. i 1820. ikonostas golubinačke crkve dobio je današnji izgled…

Golubinci su poznati po nekoliko veoma vrednih autentičnih kotobanja. Za podizanje jedne bogato ukrašene kotobanje trebalo je više decenija rada, zbog čega su one bile veoma skupe i u izvesnom smislu postale simbol lokalnog prestiža. To ilustruje primer gradnje Lepšanovićeve kotobanje. Kompleks ekonomskih zgrada u Pazovačkoj ulici br. 42 u Golubincima koji dominira ovim seoskim dvorištem građen je u periodu od 1888. do 1921. Gradnju je započeo domaćin Nićifor-Nića (1840-1918) i majstor Petar Štrapajević 1888. a završio je njegov sin Boža i majstor Petar Dešić 1921. Lepšanovićeve kotobanje građene su punih 35 godina, gradio ju je kapital dve generacije…

Ambar sa kotobanjom u Pazovačkoj ulici br. 64 spada među najrazvijenije i najlepše zgrade ove namene. Sagradio ga je majstor Petar Dešić, iz poznate golubinačke majstorske porodice Dešića, 1913. Postavljen je na visoki, opekom zidani sokl, iskorišćen za podrum i komoru između kojih je slobodan prostor šupe, sa čeonom stranom na uličnoj liniji. Ambar je građen od uspravno nizanih dasaka u stubove konstrukcije, koje po sredini imaju motiv kruga sa urezanim hrastovim listom. U produžetku ambara za kukuruz, iznad šupe, je skladišteni prostor na koji se nastavlja i kotobanja sa tremom ograđenim profilisanim letvama i rezanim drvenim ukrasima uz stubove trema.

Kada mu je kuća na Korčuli „zaradila” novu kuću sa lokalom u Golubincima, Nikola Gašparović svoj je stari lokal tačno preko puta kafane „Kod Ćire” prodao golubinačkom mesaru Davoru Neraliću. Pričam sa čika Davorom na ulaznim vratima njegove mesarske radnje, meso je poskupelo, ali kaže, narod kupuje, kad prođe Uskršnji post biće još bolje, nada se.

Na NALED-ovom ručku u jednoj vinariji u Surduku pre više od mesec dana probao sam slatkiš kakav nisam sretao nigde u Vojvodini, pecivo nalik na štapić punjen makom, orasima ili rogačem: „To je pajgla! Može da bude sa orasima ili sa makom! Pravi je maestro Nikola Gašparović, čuveni poslastičar iz Golubinaca”, kaže mi Dragana Zorić iz TO Stara Pazova i dogovaramo odmah da ga posetimo kad budemo vozili bicikl u tom kraju. Evo nas kod Nikole Gašparovića i degustiramo razne poslatice - od pomenutih pajgli preko kolača koji nosi ime „Žanet” po Betovenovoj prvoj ljubavi iz dvorca Šlos i sjajnih mafina sa šljivama do kolačića od kestena prelivenih čokoladom. Nikola za skoro sve kolače koristi svoje ili druge lokalne namirnice. Priča kako je od kitnikeza kojim je snabdevao dve beogradske poslastičarnice - napravio kuću na Korčuli a od izdavanja te kuće - ovu novu zgradu poslastičarnice u Golubincima. Sin će nastaviti njegov zanat koji je on započeo iz ljubavi iako je bio paorsko dete. Drug iz škole mu je Tomislav Marčinko, još jedan čuveni Golubinčanin  koji se opet družio sa tatom naše koleginice Ane Lalić - puno zajedničkih prijatelja i tema, kao da se znamo ceo život…

 Robert Čoban