Biciklom kroz Vojvodinu: Kovilj

U Kovilju, za razliku od većine ostalih srpskih mesta u Šajkaškoj - nije bilo zloglasne Racije u januaru 1942. jer su je sprečili tadašnji lokalni mađarski političari. 2017. u Kovilju je u prisustvu gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića podignut spomenik kojim je iskazana je zahvalnost predsednicima Donjeg i Gornjeg Kovilja, Horvatu Mihalju Miškeli i Molnaru Andoru, koji su zajedno sa komandantom sela Dunafalvi Lajošem sprečili raciju i sačuvali Koviljčane od zle sudbine koja je zadesila mnoge Srbe u Novom Sadu, Bečeju i šajkaškim selima...

Priča o tim događajima je dramatična i dostojna nekog budućeg filma. U aprilu 1941. nakon što su Hortijeve trupe zauzele Bačku i Baranju za komandira Žandarmerije u Kovilju je postavljen Lajoš Dunafalvi, četrdesetogodišnjak rođen u Budimpešti. Pored konstituisanja Žandarmerije, mađarska vlast je dekretom postavila i predsednike dve opštine u Kovilju. Bili su to Koviljčani mađarske nacionalnosti, Mihalj Miškela Horvat i Andor Molnar.

Januar 1942. u Bačkoj je obeležilo hapšenje i zversko ubijanje uglednih ljudi, imućnijih zemljoposednika, zanatlija, lekara, advokata, učitelja, ali i žena, dece i starih, pod izgovorom razbijanja partizanskih odreda. Racija je bila finale kojem je prethodila priprema po već ustaljenom šablonu. Meštani bliski mađarskim fašističkim vlastima su tokom 1941. godine sastavljali spiskove sa ljudima koje bi bilo poželjno likvidirati. Spiskovi su se slali u Budimpeštu i vraćali u vidu naredbe komandirima Žandarmerije. Naredba za streljanje više od dve stotine meštana Kovilja došla je i Lajošu Dunafalviju.

Zastajem pored rukom ispisanje („ugravirane”) table „Rakijada 13. juni” i od uličnog prodavca kupujem jednu mirisnu koviljsku dinju. „Ima tu puno vlasnika, sigurno 5-6”, objašnjava mi momak u susednom kafiću. Zgrada napušenog nazavršenog hotela u centru Kovilja deluje potpuno nadrealno među prizemnim panonskim kućama koje je okružuju. „Tu su zimus bili migranti!”, dodaje jedan momak nakon što je izvadio slušalice iz ušiju. Provukao sam se kroz žicu i ušao u impozantnu građevinu od cigle i betona. Na pročelju objekta stoje orlovi koji vlasnike nikad nisu poveli u ovaj let. Ako su migranti i boravili ovde, ovi su bili dosta pedantni, nisu ostavili zapaljene madrace i smeće što je čest prizor u napuštenim kućama koje privremeno „koriste” ovi nesretnici u potrazi za boljim životom.

Od svog dolaska u selo Dunafalvi se sprijateljio sa mnogim Koviljčanima. Naredbu komande je primio k znanju, ali je pokušao da eskivira njeno izvršenje. Međutim, radi efikasnijeg sprovođenja racije u Kovilj je došlo oko dve stotine vojnika i oficira iz Novog Sada. Dunafalvi je shvatio kako će se odvijati situacija i koji je njen neizbežni epilog. Da bi predupredio masovnu egzekuciju stanovništva pozvao je predsednike opština da skuju plan kojim će odložiti raciju. Dogovorili su se da u najvećoj zgradi za okupljanje u Kovilju naprave zabavu, na koju će biti pozvani svi mađarski vojnici kao i omladina sela. Pozvan je i tamburaški orkestar predvođen nadarenim, samoukim muzičarem Vasom Jovanovićem.

Tokom zabave, kad je veselje bilo na vrhuncu, Dunafalvi je sa oficirima otišao u zasebnu prostoriju zgrade, gde su iza zatvorenih vrata pregovarali da li raciju treba sprovesti. Tokom pregovora, oficiri su bili dosledni u nameri da izvrše naređenje, ali ih je Dunafalvi ubeđivao da su Koviljčani čestit narod i da u selu nema partizana. Nakon višečasovnih pregovora oficiri i Dunafalvi su se vratili na zabavu. Od Srba u selu se zahtevao apsolutni mir i da se politički ne angažuju. Sutradan, zbog postignutog dogovora i lošeg smeštaja, vojnici su se vratili u Novi Sad. Istovremeno, u selu Đurđevu, nedaleko od Kovilja, učitelj nemačke nacionalnosti Franja Epert je takođe vratio vojnike koji su došli da sprovedu raciju. Nedelju dana kasnije vojnici su se vratili u Đurđevo i najpre ubili njega, suprugu i njihovo dvoje maloletne dece, a zatim i više od tri stotine meštana sela. Potez Dunafalvija, učinjen iz čiste ljudskosti, bio je krajnje opasan po njegov i život njegove porodice, ali je njime spaseno više od dve stotine Koviljčana.

Nakon okončanja rata i oslobađanja Jugoslavije od okupatora, Dunafalvi se sa svojom suprugom Vilmom vratio u Mađarsku. Komunistička vlast ga je dočekala s prezirom. Kada je nekoliko godina po povratku u domovinu podneo zahtev za penziju, rečeno mu je da pored ispunjenja uslova za penziju mora dostaviti i dokaz gde je bio za vreme rata. Tada su meštani Kovilja, na mađarskom jeziku, sastavili svojevrsnu ocenu njegovog vladanja dok je bio komandir Žandarmerije. Ocenu su potpisali najviđeniji i najugledniji ljudi sela.

Po prijemu pismena, Dunafalvi je ponovo podneo zahtev za penziju, ali je Zavod za penziono osiguranje negativno ocenio zatev i odbio ga uz obrazloženje „Spasao si Srbe, neka ti Srbi daju penziju“. Posle toga Dunafalvi se obratio ambasadi Jugoslavije u Mađarskoj za pomoć. Odbijen je jer je bio mađarski vojnik u službi Mađarske države. Kako bi obezbedio sopstvenu egzistenciju, pod stare dane je morao da radi najteže fizičke poslove. Diskriminisan i ponižen preminuo je 1967. godine. Bio je žrtva industrijske nesreće, pao je sa kamiona i polomio vratni pršljen.

Sudbina se surovo poigrala i sa ostalim akterima ove tužne priče. Neposredno po završetku rata, predsednik opštine Gornji Kovilj izašao je pred sud u Novom Sadu, gde se branio od optužbi da je sarađivao sa okupatorom. Osuđen je na smrtnu kaznu. Na prvostepenu presudu imao je pravo žalbe Višem sudu u Beogradu. Iskoristio je svoje pravo, a sud u Beogradu je uzeo sve činjenice u obzir. Saradnja sa okupatorom je bila neophodna kako bi selo bilo spaseno zločina koji bi usledio da je nije bilo, i zato je donesena oslobađajuća presuda. Međutim, istog dana kad je oslobađajuća presuda stigla u Novi Sad, Mihalj Miškela Horvat je streljan. Predsednik opštine Donji Kovilj, Andor Molnar, nije dočekao suđenje. Ubijen je nožem, na najsuroviji mogući način, od ruke čoveka koji je po okončanju rata bio željan osvete Mađarima.

U znak zahvalnosti za ono što je Dunafalvi svojevremeno učinio, muzičar Vasa Jovanović napisao je kompoziciju pod nazivom „Dunafalvijev marš“, a u čast njegove supruge još jednu kompoziciju pod nazivom „Vilmin tango“. Posle pada komunizma i pojave višepartijskog sistema, jedna ulica u Kovilju dobila je naziv po komandiru Žandarmerije.

Lajoš Dunafalvi je bio častan čovek u ozloglašenoj uniformi. Poslovica kaže: “Ko časno umre, ostane upamćen i stotinu godina, a onoga bez časti i rođena deca zaborave.“

Nedavno su ministri kulture Srbije i Mađarske potpisali protokol o saradnji na snimanju filmova iz zajeničke istorije. Verujem da bi svetla priča iz Kovilja, u moru crnih i tužnih epizoda iz tih godina, bila idealan scenario za jedan takav film.

Osim po manastiru o kojem ćemo pisati drugom prilikom  (“Dnevnikovi” reporteri ga često obilaze), Kovilj je i izvan Vojvodine najpoznatiji po čuvenoj čardi „Na kraj sveta”. Jednom prilikom Suzana Mančić mi je ispričala kako je upravo na ovom mestu upoznala svog sadašnjeg supuga grčkog biznismena Simeona Ocomokosa.

Ovo su stihovi koji je napisao Đoka Varenika, sin čuvenog Pere Varenike čija je porodica generacijama držala čuvenu čardu.

Čika Pere Varenike više nema. Na nebeskoj čardi sluša svoju omiljenu pesmu „Duni vetre sa banatske strane” i u društvu svojih poznatih, takođe pokojnih, redovnih gostiju, velikih boema, slikara i pesnika, uživa gleda „dole” tražeći svoju čardu koje takođe više nema a na koju je „na bicikli” dolazio i Mika Antić.

U staroj čardi bili smo dve nedelje pred rušenje u aprilu 2013. Objekat je bio zaista star i dotrajao ali je imao neki šarm koji je decenijama privlačio goste iz cele Jugoslavije. 4. maja te godine čarda je srušena, navodno srušila se sama od sebe kada su zidari pokušali da skinu krov kako bi napravili novi.

Kako tu nisu baš čista posla svedoči i činjenica da kada ukucate u pretraživače „Srušena čarda Na kralj sveta” pojavljuje se veći broj tekstova iz 2013. ali su gotovo svi „skinuti” sa portala koji su ih objavili.

Danas se na ovom mestu nalazi novi objekat, sa strujom i vodom, savremenim toaletima i parkingom, pogled na rit je i dalje prelep ali je nekako nestalo onog boemskog duha koji je ovde vladao. Ili su se možda i vremena promenila pa tog duha zapravo više negde i nema.

Robert Čoban