БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Голубинци

Брица нам чита своју песму о кафани „Код Ћире” коју је написао поводом њеног 35. рођендана, а ускоро ће и 50. каже Брица док држи једну ногу на столици јер је повређен, ударио га коњ… 

У кафану улази Ромкиња са малим дететом, просе. Каже Брица како сваке године када је сезона брања дувана Голубинце преплави више стотина Рома, радника са југа Србије. Кажу да је то јако тежак посао.

Један од људи за столом, голубиначки глумац аматер Милан Мића Дудић потврђује како је реч о мукотрпном послу којег готово нико од мештана више неће да се лати и рецитује ми чувену песму Косте Рацина „Тутуноберачите”…

Из кафане „Код Ћире” одшетали смо до оближњег Шлоса, највеће знаменитости овог села. Овај дворац је подигнут у Голубинцима у другој половини 18. века, према пројекту из 1767. Зграду су подигле власти Војне границе за потребе граничарских посада, као „Управну зграду у Голубинцима“. Грађевина као непокретно културно добро има статус споменика културе од великог значаја. Табла на којој је то писало била је од бакра и “однели” су је локални скупљачи секундарних сировина.

Поред архитектонске вредности изражене у складним пропорцијама, наглашеној симетричности и правилном ритму отвора, објекат поседује и историјску вредност, јер је у њему кратко време, 1813. боравио Карађорђе. Такође, прва љубав Лудвига ван Бетовена Жанет д’Хонтар (1770) се после удаје преселила у дворац Шлос. Бетовен је, према причи, пао у очајање. Бетовенов музеј у Бону чува љубавну преписку између љубавника међу којима се налази и Жанетино писмо Бетовену са детаљним нацртом пута до Голубинаца и изгледом дворца Шлос, а на основу кога се претпоставља да је Бетовен бар једном долазио у посету.

Тим поводом у унутрашњости дворца РТС је 2020. снимала специјалну емисију посвећену 250. рођендану Бетовена. Такође, локални посластичар Никола Гашпаровић - Маестро Никола направио је колач по имену „Жанет”.

Овај дворац је пун тајни, мистерија, а неки га називају и уклетим замком. У тренутку кад се у њему зачује јечање, у Голубинцима се пале свеће које се стављају у оквир прозора да би се, како кажу, посветили јауци мученика. Наиме, овај замак је током два века постојања, након смрти првог властелина, најчешће служио као мучионица. Последњи мученици су урезали своја признања у зидове замка крајем Другог светског рата. Зато није ни чудо што Шлос прате приче о проклетствима, неверствима и казнама.

Легенда о пауку, која је прилично језива, каже да је први власник замка једне ноћи, када се изненада вратио са дугог пута, затекао своју младу супругу у загрљају слуге. Слугу је одмах убио, а њу је потпуно нагу везао за северни стуб замка, рекавши јој да ће ту остати све док је пауци паучином не премреже. Након недељу дана жена је од студени, жеђи и глади умрла, а да јој паучина није дошла ни до браде. Први власник замка је, након неверства и смрти своје жене, од туге престао да једе и пије. Седео је сам за софром и молио за опроштај. Али спахија је био снажан човек, није умро брзо као његова жена, те је стигао да буде умотан у паучину. Старији мештани такође говоре да се сваких десет година у неким ветровитим и сипљивим јесењим ноћима појављује човек обучен у похабано племићко одело и дуго се моли над разрушеним замком…

Зграда је скоро реконструисана али је олуја поломила део црепова на крову који сада прокишњава па су неопходни нови радови на санацији и осмишљавање будуће намене Шлоса. Идеја Туристичке организације Старе Пазове је да у дворцу буде једна спомен соба, посвећена историјату Шлоса а да остатак служи за изнајмљивање за свадбе, снимање филмова, серија и емисија, како би цео објекат био самоодржив.

Испред Шлоса Брица високо подиже штаку у ваздух и показује у правцу дрвета препуног дивљих голубова. „Село је добило име по шуми која се тако звала јер је у њој било јако пуно дивљих голубова којих и сада има по крошњама дрвећа на голубиначким улицама”, каже Брица.

Преко пута Православне цркве налази се спомен-плоча са именима преко 200 мештана Голубинаца (углавном Срба и Јевреја) који су погинули у НОБ-у или од стране фашистичког терора НДХ.

Драгана нам показује жбун рузмарина испред једне од кућа и објашњава да постоји три Срема: „Вински Срем” на обронцима Фрушке горе, „Свињски Срем”, уз реку Саву и - „Рузмарински Срем„ - који се простире уз Дунав, од Голубинаца до Сурдука.

Према последњем попису из 2011. у селу је живело 4.700 становника.

Укључивањем Голубинаца у ланац Војне Крајине 1756. од Пожеге из шијачке области доселила се група хрватских породица, а затим долази и неколико хрватских – шокачких породица из Бачке. Оне су у селу по томе и добиле своје називе Шијаци и Шокци. Тако је шор у који су се населили био познат као Шокачки шор. Први католици у Голубинцима припадали су командном кадру Регименте на чији захтев долази до формирања римокатоличке жупе у Голубинцима са селима Попинци, Војка и Шимановци.

Римокатоличка црква Светог Јурја у улици Ђурђевска бр. 6 у Голубинцима изграђена је 1885. за време жупника др. Јосе Пауса (1876 – 1885). Висока влада из Загреба је 1883. дала потпору од 3.000 форинти и дозволу за градњу нове цркве. У сачуваним записима наводи се, да се 1885. католичко – хрватско становништво добровољно одрекло на неколико година коришћења своје земље, на потезу Мали Жарковци у корист изградње своје цркве, уз све остале прилоге и помоћ.

Интересантан је податак да је шездесетих година 19. века у жупном двору била и права египатска мумија, названа у народу „Голубиначка мумија“. Месни жупник Илија Барић наследио је мумију од свог брата, страственог колекционара коју је поклонио народном музеју у Загребу 1862.

Пред крај наше посете, поздравио нас је и свештеник Здравко Чабрајац, рођени Осјечанин. Прича ми како је раније службовао и у Беочину.

На другом крају села налази се православна црква. У другој половини 16. века Голубинци се помињу као насеље под земљом од којег се виде само димњаци. Визитациона комисија Карловачке митрополије у свом извештају од 1733. помиње малу цркву од плетера са кровним покривачем од трске и трпезом од камена. До данас је сачуван црквени “антимонос” са белешком да га је 22. августа 1731. посветио београдски архиепископ Викентије и послао на поклон новосаграђеној цркви. Малу цркву од плетера заменила је дрвена црква 1751. коју је 23. априла 1752. осветио епископ Партеније.

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице у улици Шимановачка бр. 1 саграђена је између 1784. и 1788. у барокном стилу. Записано је да заслуге за изградњу ове цркве, поред мештана, имају архиепископ карловачки Мојсеј Путник, гроф Николај Орловић и свештеник Михал Миличевић.

Православна црквена општина у Голубинцима после изградње нове цркве вероватно није имала довољно средстава да одмах декорише и њену унутрашњост стога је уз трпезу пренет и иконостас из prеthodnе цркве. Стари иконостас није одговарао новим и већим димензијама нове цркве и вероватно је био комбинован са неким још старијим иконама. Између 1815. и 1820. иконостас голубиначке цркве добио је данашњи изглед…

Голубинци су познати по неколико веома вредних аутентичних котобања. За подизање једне богато украшене котобање требало је више деценија рада, због чега су оне биле веома скупе и у извесном смислу постале симбол локалног престижа. То илуструје пример градње Лепшановићеве котобање. Комплекс економских зграда у Пазовачкој улици бр. 42 у Голубинцима који доминира овим сеоским двориштем грађен је у периоду од 1888. до 1921. Градњу је започео домаћин Нићифор-Нића (1840-1918) и мајстор Петар Штрапајевић 1888. а завршио је његов син Божа и мајстор Петар Дешић 1921. Лепшановићеве котобање грађене су пуних 35 година, градио ју је капитал две генерације…

Амбар са котобањом у Пазовачкој улици бр. 64 спада међу најразвијеније и најлепше зграде ове намене. Саградио га је мајстор Петар Дешић, из познате голубиначке мајсторске породице Дешића, 1913. Постављен је на високи, опеком зидани сокл, искоришћен за подрум и комору између којих је слободан простор шупе, са чеоном страном на уличној линији. Амбар је грађен од усправно низаних дасака у стубове конструкције, које по средини имају мотив круга са урезаним храстовим листом. У продужетку амбара за кукуруз, изнад шупе, је складиштени простор на који се наставља и котобања са тремом ограђеним профилисаним летвама и резаним дрвеним украсима уз стубове трема.

Када му је кућа на Корчули „зарадила” нову кућу са локалом у Голубинцима, Никола Гашпаровић свој је стари локал тачно преко пута кафане „Код Ћире” продао голубиначком месару Давору Нералићу. Причам са чика Давором на улазним вратима његове месарске радње, месо је поскупело, али каже, народ купује, кад прође Ускршњи пост биће још боље, нада се.

На НАЛЕД-овом ручку у једној винарији у Сурдуку пре више од месец дана пробао сам слаткиш какав нисам сретао нигде у Војводини, пециво налик на штапић пуњен маком, орасима или рогачем: „То је пајгла! Може да буде са орасима или са маком! Прави је маестро Никола Гашпаровић, чувени посластичар из Голубинаца”, каже ми Драгана Зорић из ТО Стара Пазова и договарамо одмах да га посетимо кад будемо возили бицикл у том крају. Ево нас код Николе Гашпаровића и дегустирамо разне послатице - од поменутих пајгли преко колача који носи име „Жанет” по Бетовеновој првој љубави из дворца Шлос и сјајних мафина са шљивама до колачића од кестена преливених чоколадом. Никола за скоро све колаче користи своје или друге локалне намирнице. Прича како је од китникеза којим је снабдевао две београдске посластичарнице - направио кућу на Корчули а од издавања те куће - ову нову зграду посластичарнице у Голубинцима. Син ће наставити његов занат који је он започео из љубави иако је био паорско дете. Друг из школе му је Томислав Марчинко, још један чувени Голубинчанин  који се опет дружио са татом наше колегинице Ане Лалић - пуно заједничких пријатеља и тема, као да се знамо цео живот…

 Роберт Чобан