Biciklom kroz Vojvodinu: Bački Petrovac, Kulpin, Ravno Selo...

Gimnazija „Jan Kolar” izgleda kao da je u Hajdelbergu, sa perfektno uređenim vrtom u kojem se nalazi spomenik ovom narodnom tribunu iz prve polovine 19. veka po kome nose nazive mnoge škole i ulice u većinski slovačkim mestima u Vojvodini. Jan Kolar poznat pod pseudonimom Čehobrat Protivšturski bio je slovački političar, pesnik, pisac, lingvista, arheolog, evangelistički sveštenik i jedan od glavnih ideologa Panslavizma.

Ispred Gimnazije stoji plaćeni bilbord koji poziva tek svršene srednjoškolce da upišu jedan od fakulteta u Banskoj Bistrici u Slovačkoj što svakako doprinosi „odlivu mozgova” mladih Slovaka iz Vojvodine. Ostaje nam da se nadamo da će u ovom slučaju zaista biti reči o „cirkulaciji mozgova”.

U mestu postoje kontejneri za klasifikaciju smeća, sve kuće - velike i male, nove i stare - uredno su okrečene, poljoprivredna apoteka izgleda kao u Austriji; crkve i spomenici palim partizanima jedni do drugih, čak i ulica Karla Marksa je još uvek tu.

Okrećem pedale u pravcu Kulpina, prolazim pored savremene građevine Baptističke crkve sagrađene 2005. Petrovački obućar Jozef Turoci, baptista iz Budimpešte, 1897. bio je poslat u rodni kraj da širi jevanđelje i tako je nastala velika baptistička zajednica među ovdašnjim Slovacima.

Stižem u Kulpin, jedna preko puta druge Slovačka evangelistička i Srpska pravoslavna crkva. Kažu meštani, Srbi i Slovaci se u ovom selu poštuju vekovima, posećuju jedni druge o praznicima, kirbajima i slavama. Po pitanju međunacionalnih odnosa, selo za primer.

U parku ispred Dvorca Dunđerski biste članova ove porodice, najzad i Lenke Dunđerski i Laze Kostića. Tu je jedan stari traktor i natpis „Grad Beograd: Prva varoška bolnica” koji su zaboravile da pokupe neke filmadžije.

Dvorac Dunđerski zvanično pripada Muzeju Vojvodine, često se koristi za snimanje filmova i serija i u boljem je stanju od većine sličnih građevina u Pokrajini ali se vidi da mu nedostaje ozbiljnije ulaganje u restauraciju.

Ljubavna priča Lenke i Laze, „na ugod živu pakosti žute Santa maria della Salute” - ođekuju mi u glavi dok nastavljam dalje ka Ravnom Selu. Niz lepo održavanih kuća, niz zapuštenih i srušenih, pola sela Srbi starosedeoci, pola Crnogorci kolonisti, nešto malo Makedonaca i Hrvata. Tu je uredno održavana pravoslavna crkva, most na Jegrički sa kog se lepo vidi vetrenjača. Nisam sreo mog druga Lazu Ristovskog koji se proteklih nekoliko godina bori sa nekim drugim vetrenjačama i pokušava da održi filmski festival u ovom selu. To je i inače problem sa ovakvim projektima čiji nosioci pokušavaju da ožive neki deo Srbije, obično mesto u kojem su rođeni, ali zapravo ne žive tu. I onda se dešava da sve zamre odmah nakon što ta slavna ličnost i njeni gosti napuste selo.

Crkvenjak u pravoslavnoj crkvi u Despotovu, rumeni momak u ranim dvadesetim godinama sa „otežućim” bačkim naglaskom kakav skoro nisam čuo, priča mi: „Jutros smo prota i ja služili ’carske sate’ na Veliki petak. U Despotovu su Srbi starosedeoci, ima možda deset kuća izbeglica iz prošlog rata. U Savinom selu su sve Crnogorci. Ajd uzdravlje, srećan Uskrs ako ga već niste proslavili...”, viče za mnom.

Prolazim pored lovačkog udruženja „Podmladak” iz 1938. i vrtim pedale u pravcu Savinog Sela.

Do 1944. čisto nemačko mesto (Torchau, Torszà), Savino Selo je danas naseljeno kolonistima iz Crne Gore, uglavnom Vasojevićima koji imaju svoje udruženje i još uvek pričaju jakim zavičajnim akcentom. Dvojica momaka i jedna devojka sede ispred jedne od dve zapuštene palate s početka 20. veka. U jednoj palati je nekoliko porodica, u drugoj je donedavno bio Dom zdravlja, danas je pusta... U seoskom marketu prodavačica me prepoznala sa TV-a i dozvolila mi je da dopunim mobilni sedeći na gajbi „Jelena”. Nešto dalje niz glavni šor, sa desne strane nalazi  se oronula „švapska crkva” i solidno očuvani spomenik‚sagrađen 1934. povodom 150 godina doseljavanja Nemaca u ovo selo. Razmišljam kako bi bilo sjajno da su ti Nemci ostali, a Crnogorci došli, kakva bi to bila mešavina energija, talenata i gena. Na žalost, istorija 20. veka na našim prostorima nije ostavljala prostor za takve eksperimente.

Kraj moje današnje biciklističke ture po srcu Bačke nalazi se u selu Kosančić. Napušteno dečje igralište na ulazu u selu, ponovo ista asocijacija poput one u Labudnjači pored Vajske - sve izgleda kao u mestu Pripjat kod Černobila. Dečje ljuljaške i klackalice na kojima se više niko ne vrti i ne klati osim bubamara i drugih insekata izmilelih iz visoke trave koja polako guta celo igralište.

Ni u Kosančiću nije bilo nuklearne katastrofe samo su se dogodile devedesete i dve decenije tranzicije koje su sledile.

Robert Čoban