Biblioteka u Turiji „hvali“ se sa 12.000 knjiga

Srpska čitaonica u Turiji koja nosi ime po ovdašnjem piscu Dragomiru Popnovakovu, otvara vrata svima koji vole ili žele da zavole pisanu reč, a osim knjiga obavezna je i šoljica toplog i vedrog razgovora sa bibliotekarkom Jelenom Mirić, koja već skoro 23 godine dočekuje i ispraća generacije knjigoljubaca. I ma koliko da joj neko neočekivan(o) pokuca na vrata, dočekuje ga s osmehom, preporukama, anegdotama, šalama, korisnim savetima, ama baš svim što vam u tom trenutku treba, a da toga možda niste ni svesni.

- Ovo je divan posao, ne možete ni da zamislite koliko je lep, jer nije to samo da  neko dođe i izdaš mu knjigu - priča nam Jelena i dodaje da se mnogo lepših stvari i situacija krije iza onoga što svi vidimo i mislimo da je bibliotekarstvo.

Za početak tu je miris koji svi osetimo po samom ulasku u prostoriju punu knjiga. Taj najlepši, smirujući miris koji se, istina, slabo oseti kad vam je preko nosa zaštitna medicinska maska, ali malo „varanja” zarad potpunog uživanja nikome ne može naškoditi.

- Svako jutro kad uđem, preplavi me taj najlepši miris knjiga – veli Jelena, pa zastaje na kratko da ponovo udahne punim plućima taj kiseonik naparfemisan papirima i tintom, pričama, sećanjima, istorijom i svim onim što čini život iza pedantno nanizanih korica.

Davne 1870. godine Turija je osnovala svoju biblioteku, koja je s početka bila pri školi i zvala se Srpska čitaonica i biblioteka.

U međuvremenu je nekoliko puta menjala ime, a sada se i vodi kao ogranak Narodne biblioteke Srbobran. Ustanova sa takvom tradicijom ne bi smela da ima nedostatke koji su, osim ružni naoko, veoma opasni po svakoga ko se obreo u njoj.

- Videli ste kakav nam je prilaz i ulaz u zgradu, to je stvarno strašno... I hteli su da nas isele odavde jer smo na spratu, ali bila je opcija da se prebacimo u jednu manju prostoriju u Mesnoj zajednici, ali sam odbila i rekla da se odavde ne selimo dok nam ne nađu adekvatan smeštaj - izričita je Jelena Mirić.

Budući da u biblioteku mahom dolaze osnovci tražeći lektire za školu, često im za oko zapadne i druga literatura, pa tako i u zavisnosti od uzrasta, ima određenih knjiga koje su klincima najdraže. I jedino u tom slučaju nije bitno koliko odabrani primerak ima reči, strana ili slika...

- Deca kad uzmu lektiru, onda prvo gledaju koliko ima stranica. Ja im objašnjavam da ne treba da to da im bude važno, ali se svejedno maksimalno trudim da imam aktivnu dečju literaturu koja zahteva više ilustracija i manje teksta - priznaje bibliotekarka Jelena, ne naročito oduševljena time što slike sve češće zamenjuju reči, ali joj je drago što su, recimo, stripovi opet u modi. - Imam i relativno mnogo penzionera koji uspevaju da se popnu do nas, a imam i dosta žena domaćica što me raduje. One uđu i kažu: „Jelena, daj mi nešto lako za čitanje!”

Kako bi ispunila svačiju želju, skroman buyet koristi isključivo za obnavljanje i nabavku novih knjiga. Jer, njihova literatura je zaostala, nije u skladu sa vremenom, pojašnjava Mirić i i dodaje da to sve jesu vredna književna dela, ali ih današnja deca ne razumeju. Ipak, to ne znači da i te „starije” knjige ne čekaju svog čitaoca. Nedavno se desilo da je izdata jedna koju niko nije uzimao dvadesetak godina.

- Zamislite taj osećaj kad nakon toliko vremena ponovo vidite nečiji potpis - ushićeno nam veli naša sagovornica i nadovezuje se na anegdotu u vezi sa „ličnim” kartončićima koji se nalaze unutar svih knjiga, a čije je popunjavanje tek priča za sebe. - Potpisivanje tih kartona je posebno zanimljivo... Evidencija na kartončiću ide u dva reda. Deca kad dođu, jedva čekaju da se potpišu, ali ne znaju gde, pa im ja stavim tačku gde treba. Pa i oni stariji, koji treba da znaju gde da se potpišu, kad im ne obeležim odgovarajući kvadratić pitaju: „A gde je tačka?”

L. Radlovački

Foto: S. Šušnjević