Библиотека у Турији „хвали“ се са 12.000 књига

Српска читаоница у Турији која носи име по овдашњем писцу Драгомиру Попновакову, отвара врата свима који воле или желе да заволе писану реч, а осим књига обавезна је и шољица топлог и ведрог разговора са библиотекарком Јеленом Мирић, која већ скоро 23 године дочекује и испраћа генерације књигољубаца. И ма колико да јој неко неочекиван(о) покуца на врата, дочекује га с осмехом, препорукама, анегдотама, шалама, корисним саветима, ама баш свим што вам у том тренутку треба, а да тога можда нисте ни свесни.

- Ово је диван посао, не можете ни да замислите колико је леп, јер није то само да  неко дође и издаш му књигу - прича нам Јелена и додаје да се много лепших ствари и ситуација крије иза онога што сви видимо и мислимо да је библиотекарство.

За почетак ту је мирис који сви осетимо по самом уласку у просторију пуну књига. Тај најлепши, смирујући мирис који се, истина, слабо осети кад вам је преко носа заштитна медицинска маска, али мало „варања” зарад потпуног уживања никоме не може нашкодити.

- Свако јутро кад уђем, преплави ме тај најлепши мирис књига – вели Јелена, па застаје на кратко да поново удахне пуним плућима тај кисеоник напарфемисан папирима и тинтом, причама, сећањима, историјом и свим оним што чини живот иза педантно нанизаних корица.

Давне 1870. године Турија је основала своју библиотеку, која је с почетка била при школи и звала се Српска читаоница и библиотека.

У међувремену је неколико пута мењала име, а сада се и води као огранак Народне библиотеке Србобран. Установа са таквом традицијом не би смела да има недостатке који су, осим ружни наоко, веома опасни по свакога ко се обрео у њој.

- Видели сте какав нам је прилаз и улаз у зграду, то је стварно страшно... И хтели су да нас иселе одавде јер смо на спрату, али била је опција да се пребацимо у једну мању просторију у Месној заједници, али сам одбила и рекла да се одавде не селимо док нам не нађу адекватан смештај - изричита је Јелена Мирић.

Будући да у библиотеку махом долазе основци тражећи лектире за школу, често им за око западне и друга литература, па тако и у зависности од узраста, има одређених књига које су клинцима најдраже. И једино у том случају није битно колико одабрани примерак има речи, страна или слика...

- Деца кад узму лектиру, онда прво гледају колико има страница. Ја им објашњавам да не треба да то да им буде важно, али се свеједно максимално трудим да имам активну дечју литературу која захтева више илустрација и мање текста - признаје библиотекарка Јелена, не нарочито одушевљена тиме што слике све чешће замењују речи, али јој је драго што су, рецимо, стрипови опет у моди. - Имам и релативно много пензионера који успевају да се попну до нас, а имам и доста жена домаћица што ме радује. Оне уђу и кажу: „Јелена, дај ми нешто лако за читање!”

Како би испунила свачију жељу, скроман buyеt користи искључиво за обнављање и набавку нових књига. Јер, њихова литература је заостала, није у складу са временом, појашњава Мирић и и додаје да то све јесу вредна књижевна дела, али их данашња деца не разумеју. Ипак, то не значи да и те „старије” књиге не чекају свог читаоца. Недавно се десило да је издата једна коју нико није узимао двадесетак година.

- Замислите тај осећај кад након толико времена поново видите нечији потпис - усхићено нам вели наша саговорница и надовезује се на анегдоту у вези са „личним” картончићима који се налазе унутар свих књига, а чије је попуњавање тек прича за себе. - Потписивање тих картона је посебно занимљиво... Евиденција на картончићу иде у два реда. Деца кад дођу, једва чекају да се потпишу, али не знају где, па им ја ставим тачку где треба. Па и они старији, који треба да знају где да се потпишу, кад им не обележим одговарајући квадратић питају: „А где је тачка?”

Л. Радловачки

Фото: С. Шушњевић