(FOTO) DNEVNIK U PLAVNI: SELO NA KRAJ BAČKE S jedne strane Dunav, a s druge čak 70 neženja

Ali ništa od toga. Međutim, kako smo se jednog trenutka - naša ekipa i naši domaćini - uputili ka Dunavu, izbegavajući kratere od rupa kao u Tetrisu, postalo nam je jasno da se i Dunav uputio ka nama. Doduše, još ranije, ali i dalje je tu. Nema nameru da se vrati u svoje prepunjeno korito.

Plavna je 250. selo na spisku obiđenih do dana današnjeg u okviru brojnih „Dnevnikovih” serijala. I potrudila se da nas ugosti kako dolikuje, nudeći velik’ miraz da se opet vratimo. I ostanemo. Ali...

Za Plavnu su (nekoliko puta) naglasili da je „Vojvodina u malom”, ali su svojom pričom ukazivali na to da su zapravo ceo svet u malom. Ipak, svakako da je - baš takva kakvu je zatekosmo tog dana - najpre ogledalo Vojvodine. Jer, prateći surove trendove okrutnog 21. veka, bori se iz dana u dan da opstane, kako bi najzad mogla reći: „Bar sam dala sve od sebe...” Plavna, međutim, ima i dobru dušu, šašav razum i realne potrebe. Dane provodi nostalgična i pusta, zahvalna što je makar ubeđuju da ima šanse da se iznova probudi.

- Trudimo se mi stalno da nešto uradimo za naše selo, ali trenutno su nam najneophodniji lekar i neka firmica koja bi zapošljavala 20-30 ljudi - veli predsednik Saveta MZ Plavna Branko Nedimović, „faleći”, zato, „poštaricu” koja radi kao singerica, pa je Pošta otvorena svakog dana i više nema gužvi.

I prasnuše svi u smeh - i Nedimović, i sekretar MZ Slobodan Zeljković koji je na toj poziciji već 43 godine, i komunalni radnik  Čedo Žižak, i poljoprivrednik Stevo Milošević - cela garda koja je složno uglas i potvrdila da imaju mnogo neženja u selu, čak 70. Što čini nešto više od deset odsto ukupnog stanovništva koje noćiva u Plavni.

- Mi smo lepo selo, imamo sve za jedan normalan život, ali džabe kad nema života - dodaje Zeljković, prisećajući se dana kad je Mesna zajednica bila institucija koju su svi poštivali, pa čak i Opštinski sud. - Onomad, kad neko nekoga tuži, u Mesnoj zajednici je postojalo mirovno veće sačinjeno od tri meštana, a oni su rešavali sudske sporove i to vrlo uspešno! Doduše, tada se se i u svim finansijskim planovima podrazumevalo da se javna rasveta i putna infrastruktura redovno održavaju.

Lovačka kuća i dalje čeka na vaskrsenje

U ataru sela Plavna, na površini od oko 3.000 hektara, nalaze se šuma Cerik (u kojoj su tvrdi lišćari) i Plavanske šume (gde su meki lišćari), a kojima gazduje Šumska uprava „Plavna” JP „Vojvodinašume”. Prebogat jelenskom i svinjskom divljači, ovaj deo podunavskog lovišta odvajkada je važilo za jedno od najboljih. Idealan za razvijanje lovnog turizma, kakvog se s prošlog veka sećaju pojedini svedoci, čeka na vaskrsenje koje uvek nađe neko opravdanje za odlaganje.

- Postojala je lovačka kuća u okviru našeg preduzeća, to je bio ozbiljan hotel koji je pre pet godina krenuo da se renovira, ali se onda na jedan tender niko nije javio, drugi je propao, pa su se desile oluje koje su nam napravile štetu na oko 200 hektara te je novac preusmeren na to - nabraja šef ŠU „Plavna” dipl. inž. šumarstva Željko Marinković. - Sad ima reči da će se ponovo ući u tu priču, ali objekat je veliki i sve oronuliji, a građevinski radovi su sad bar triput skuplji.

I dok se lokalci udruženim snagama nadaju da će se nešto konačno pomeriti s mrtve, zapuštene tačke po pitanju hotela, šumari, istina, imaju i drugih problema.

- Mi imamo bogato lovište, ali nam divljač, naročito jelenska, pravi veliku štetu, pa pravimo silne ograde, čak i oko pojedinačnih stabala. Ali kad jelen naumi da nešto uništi, to će i uraditi - veli Marinković, dodajući da šumari uvek imaju pune ruke posla, što sadnje, što odgajanja šume, ali i seče, izvlačenja, te pripremanje terena, pa sve opet Jovo nanovo.

Ne čusmo ih da se mnogo danas žale oko sijalica na banderama, a što se tiče puteva, pa, sami smo se uverili da nisu baš najbolji, pa ni najbezbedniji. Čak i na glavnom šoru ako neka promakne vašem oku, točku auta sigurno neće; dok u onim ulicama „malo sa strane”, stvar je još ozbiljnija. Primera radi, asfalt koji vodi do nasipa uz Dunav, dugačak četiri kilometra, oduzme vam bar desetak minuta izuzetno pažljive vožnje koja vam, uprkos veštini savladavanja kratera, ne garantuje sigurnost. Ali zato, kad se doklackate do te dolme... Najednom vas oblije milina. Puna pluća i mirno srce. Jer upravo taj pejzaž, šumska falanga neustrašivih topola, međ’ kojima čuči lovačka kuća i čeka svojih novih, dugo obećavanih pet minuta, skupa čine okrnjeni dragulj koji vremenom ne dobija na ceni, ali biva sve skuplji.

 A kad se već dotičemo skupoće - život u Plavni je prilično prijemčiv; useljive kuće sa sve nameštajem (pa i autom, ako naiđete na srdačnog prodavca) koštaju do 20.000 evra; do Bača ide čak triput dnevno besplatan bus, pa ako termini odgovaraju (rano zajutra, oko podneva i tri sata kasnije), onda ste na konju. U suprotnom se nađete u taksiju koji za desetak minuta vožnje u jednom pravcu, čekanje na željenoj lokaciji, a zatim i povratak na početno odredište, naplati bezmalo hiljadu dinara.

- Ali, naspram okolnih sela, mi smo i dalje Amerika - tvrdi poljoprivrednik Stevo Milošević, koji sa rođenim bratom Branislavom, ratari na oko stotinu hektara, što svoje, što zakupljene, što državne zemlje koje dobija apropo 500 grla umatičenih Il de Frans ovaca. - Međutim, kad je reč o poljoprivredi, tu baš nikako nismo zadovoljni. Mi smo sad u godinama kad nema mnogo filozofiranja, ali u svemu je bitna organizacija.

Ni čuvar Munja, nesvakidašnji mešanac pulina i šarplaninca koji stražari pred torom braće Milošević, ne filozofira previše, već vezan za svoje mesto/selo, verno čuva i ceni što mu je u životu dato. I veseo je. A to je često sasvim dovoljno!

Tekst i foto: Lea Radlovački

U poljoprivredi ili uspeš ili propadneš

Opšta zemljoradnička zadruga „Nizine” Plavna nalazi se u samom centru sela i okuplja manje poljoprivrednike koji obrađuju do 30 jutara zemlje.

Sama Zadruga pak ima 260 hektara zemljištva u svojini, a još toliko uzima u zakup, ali kad se sve sabere i oduzme, i pomnoži sa sušnom 2024. godinom, onda je rod desetkovan, a krajnji rezultat zabrinjavajuć.

- Kad se sve uzme u obzir, tu smo oko nule - kaže direktor OZZ „Nizine” Janika Mesaroš, tvrdeći da uprkos ozbiljnom i odgovornom radu, borba je neminovna. - Nekako opstajemo u ovim teškim

vremenima. Jednostavno rečeno, suša nas je ubila. Od početka godine palo je nepunih 300 litara, što je trećina od onoga što nam je minimalno potrebno. Tamo gde smo navodnjavali, što je na oko 60 hektara, donelo je neke rezultate, ali preostala većina je bila slaba. Poljoprivreda je kao i svaki posao, ili ćeš uspeti ili ćeš propasti. Ne možeš ni očekivati da država reši sve probleme, ali bi mogla da ubrza isplaćivanje subvencija...

Stoga, dalji plan Zadruge je da koristi zalihe iz prethodnih godina, a da ubuduće seje više onih kultura koje se ranije skidaju.